Књижевност под лупом

Последња молитва Драгомира Брајковића

Видак Масловарић

 

Реч нас везује, завичајно небо и предање, студ с планина, наши одласци и сузе материнске, повратак у све своје најмилије, увек бираним речима, у чему је Брајко предњачио. Везују нас године и муке, радости и туге. Везују нас опраштања и немоћи. Везује нас рука у руци пре његовог заласка за тамну гору по којој се разместио. Јер, одлазака и повратака из ње више нема. Приклонио се оној коју је толико пута остављао и у песми и у ствари, приправан да своју таму заветно следи недогледним оностраним просторима, а, опет, потпуно сигуран да ће се вратити земљи која никад никога није напустила, само овога пута лицем окренутим источнику, како му се у некој осами исповедно приказало.

Ево, реч по реч казујем загледан у јединствену песничку архитектуру коју је Драгомир Брајковић на себи својствен начин градио деценијама, обасјавајући је светлошћу језика – како његов хроничар рече, мелодичном екавицом и питомом ијекавицом, а додајем – и својим великим срцем и племенитом душом записаном у божјим књигама подно Писане Јеле. Призивајући сећања, сведочим из овог окрутног времена, нимало наклоњеног емоцијама, да Он јесте био и да га више нема.

По милости Божјој склонио се у речи како је и за живота желео, њима изричући последњу молитву Господу да засветле по тешком путу којим се ненадано запутио. И јесу. У његовој песми ПОСЛЕДЊА МОЛИТВА, записаној на излазној капији књиге изабраних песама ОД ТЕБЕ БЈЕЖЕЋИ, по избору Божина Мрдовића − нарочито. Јер, у тој песми, молитвеним тоном, с јасним осећањем запућености према Господу, казује: „Док идем, Господе, тешким путем/ Нек ми над њим ријеч свијетли,/ без икакве сумње уверен да ће: ако није могао/ сунца сјај да скине/ мирно починути међу оним речима које је за своју вечност бирао и ткао их тако да му обезбеде миран сан, тамо где их више нико, па ни он, не може пронаћи.”

Све изречено у ПОСЛЕДЊОЈ МОЛИТВИ, помишљам, његов је потоњи зазив вечног сна у светлости и величини слова, слика његовог лика на чијој полеђини стоји његова посвета – Реч. Она изречена на почетку и на крају, у којој је желео да почине.

Писање је за Брајка, као и за многе великане писане речи пре њега, било неминовност, као и умирање – у нечују, у осами.

Његов живот, између, осенчен је краткоћом времена (ваљда усуд највећих), али проживљен у апсолутном сагласју њега у њему и свега видљивог и невидљивог око њега.

Чарајући речима Драгомир Брајковић је у песми ПОСЛЕДЊА МОЛИТВА умрежио све своје радости и туге, с родитељског прага понете, доласке и одласке из карадашких брегова, сва имања и немања – хтело га је и једно и друго, философски тумачећи наум да је смрт тек часак, сенка лака, ваљда тумарање кроз снове без икаквог изгледа. У пуном сагласју с људским усудом по коме приближавање животу значи и истовремено трагично удаљавање од њега, Брајковић слови о оном невиделу што га зазва варком и постању речи које јесу подстицај и вечни помен онима који су их, попут њега, пажљиво бирали. Јер, само њима се може објасјати пут који, нажалост, више никуда не води.