Из душе сељачког сина

Антисрпски лицемери и издајници

У простој 2019. години по Јулијанском календару односно у Српској православној 7527. години требало би да обележимо и две значајне годишњице. Надам се, национално достајанственије и јединственије од недавног неприхватања иницијативе аутора ове колумне да Народна скупштина у јубиларној 100 години победе у Првом светском рату барем минутом ћутања ода почаст за 1.250.000 наших предака и ослободилаца ‒погинулих војника и цивила Краљевине Србије?

Прва је 800 година аутокефалности Српске православне цркве (СПЦ), коју је 1219. године код никејског цара Теодора I Ласкариса издејствовао Свети Сава (световно име Растко ‒ најмлађи од три сина Стефана и Ане Немањић) ‒ који је од васељенског патријарха Манојла I Харитопула рукоположен за „архиепископа српских и приморских (подвукао ММШ Прељински!) земаља“, а наша црква је добила аутокефалност и достојанство Српске архиепископије, чије је прво седиште било у манастиру Жича, из кога је 1253. године измештено у Пећ. Стварањем Душановог царства – које је обухватало и велики део данашње Грчке, на црквеном сабору у Скопљу (1346) Српска архиепископија је (у присуству бугарског патријарха, охридског архиепископа, српских епископа и светогорског монаштва) уздигнута на ниво патријаршије, а Српски архиепископ Јоаникије II је постао први Патријарх Срба и Грка са седиштем у Пећкој патријаршији.

Друга је 20 година од 78-дневне НАТО агресије на независну и суверену СР Југославију (од 24. марта до 10. јуна 1999. године), после које је, грубим кршењем основних принципа међународног права (Повеље УН и завршног документа из Хелсинкија), по Резулоцији 1244 Савета безбедности ОУН, колевка српске духовности ‒ територија АП Косова и Метохије потпала под административну надлежност УМНИК-а и војно-безбедоносну контролу КФОР-а, са међународно противправном изградњом Бондстила у средишту српског КиМ као највеће НАТО базе у Југоисточној Европи.

У протеклих осам векова Српску православну цркву и православне Србе пратиле су бројне недаће:

  • притисци неправославних вера и идеологија и превођење значајног дела православаца у друге вероисповести (углавном у муслиманску и католичку) и идеолошке покрете (у ортодоксне атеисте за време комунизма);
  • поделе унутар православне цркве – од анатеме Цариградске патријаршије (1350 – 1375) на српског цара, патријарха и народ до признавања аутокефалности Украјинске православне цркве од стране Цариградске патријаршије (2018); и
  • раскола унутар СПЦ ‒ од привременог осамостаљивања дела СПЦ у Америци и трајног у Македонији, до формирања „Мирашеве“ Црногорске православне цркве и бројних подела унутар СПЦ у Србији ‒ закључно са рашчињавањем владике Артемија.

Током протеклих осам векова свесаборни православни Срби увек су се молили речима: Дај нам Боже да се Срби сложе и умноже! Насупрот томе, и поред психолошки осмишљених кампања за „испирање“ историјског памћења Срба, чак и у ситуацији када је светска политика измењена у корист Србије (јачање геостратешког утицаја Русије и Кине), у Србији се, по ко зна који пут, реализује последња фаза у вишевековној историји више пута испробаног антисрпског рецепта ‒ покренути Србе на Србе: лицемере на издајнике!

У протеклих две деценије, три про-НАТО-вска владајућа режима (ДОС, и ДС и СНС са својим коалиционим партнерима), омогућила су банкрот најзначајнијих српских банака супротан здраворазумској економској логици (све значајније још увек неликвидиране српске банке су имале већа потраживања од дужника него обавезе према повериоцима!?) ‒ што је Србију увело у тзв. дужничко ропство, и економску и законодавну девастацију од бомбардовања преосталог дела привреде, распродају националних ресурса (изворишта воде, пољопривредног земљишта, рудника, стратешких фирми, …) и придруживање Републике Србије ЕУ – без 15% сопствене територије коју чини АП КиМ (!?), измештање „решавања“ питања КиМ из Савета безбедности ОУН (где Србија има подршку Русије и Кине са правом вета!) у „преговоре“ којима посредује (антисрпска)  ЕУ ‒ која је растурила велику (СФРЈ) и СР Југославију, признавање самопроглашене тзв. државе Косово од стране чланица НАТО које су учествовале у бомбардовању и од свих осамостаљених ЈУ република (изузев БиХ ‒ због несагласности Републике Српске као једног од два ентитета по Дејтонском споразуму), успостављање тзв. „административне“ границе између КиМ и преосталог дела Републике Србије, распуштање и противуставно нерасписивање нових општинских и градских избора на северном делу КиМ и у српским општинама јужно од Ибра ‒ од стране председника Народне скупштине, потписивање неуставног тзв. Бриселског споразума (чији анаграм дословце гласи: Узели Србима српско!?), противуставно распуштање свих институција државе Србије на КиМ (полиција, судство, тужилаштво, здравство, школство, …) и принудно интегрисање свих државних чиновника у новоуспостављени правни систем тзв. државе Косово са лажним обећањем обе преговарачке стране да ће их заменити тзв. Заједница српских општина (што представља „прављење од готовог вересије“!?), преко формирања тзв. Војске Косова и јавне најаве званичника Албаније и тзв. државе Косово да ће укинути међусобне границе (као још једну етапу у стварању тзв. Велике Албаније), до измене Устава БЈР Македоније односно новопроглашене Северне Македоније (која је, после ослобађања од Османлијског цартва и Балканских ратова, била „Јужна Србија“ или Вардарска Македонија) и навођења тзв. државе Косова као њихове „суседне државе“ ‒ и све то без иједне дипломатске ноте упућене Албанији и Северној Македонији од стране Републике Србије!?

У покушају да се пронађе компромисно решење у процесу признавања ампутације 15% територије Републике Србије ‒ по формули „дајемо вам све наше за повраћај делића од тог нашег!?“, на унутрашњем плану партиократског залуђивања народа у Србији се покреће тзв. унутрашњи дијалог о КиМ ‒ при чему јавност претходно није ни упозната са садржајем de jure Бриселског споразума а de facto „Узели Србима српско“ – који са бројним пратећим потписаним документима у име Републике Србије никада нису разматрани нити прихваћени у Народној скупштини Србије!?

Уместо овог антисрпског ЕУ галиматијаса и јалове антисрпске полемике ко су лицемери а ко издајници, неопходно је напустити тзв. Бриселске преговоре, стопирати све процесе придруживања Србије у ЕУ и инсистирати на примени Повеље УН, Резолуције 1244 и враћању питања КиМ у Савет безбедности ОУН!

То нам је јавно сугерисао и председник Руске Федерације током његове четврте посете Србији. То произилази и из односа ЕУ према покушају Каталоније да се издвоји из састава Шпаније као чланице ЕУ ‒ јер КиМ не могу бити једини преседан у свету(!), и коначно због све значајнијих просрпских активности министарства спољних послова са повлачањем признања самопроглашене државе Косово од стране већег броја држава!

А историја ће показати да сви лицемери не морају бити и здајници али и са су сви издајници истовремено и непобитно и лицемери!

Дај нам Боже да се сви Срби сложе и уможе!

 

Ознаке