С(убјективно) О(бјективно)

Бескрупулозни и беспомоћни

 

Не може се са сигурношћу тврдити да је цео свет заиста лудница, али је сасвим извесно да је данас у Србији тешко, најтеже, остати нормалан. Свакодневни живот већинe становништва одвија се у жанру драме, у амбијенту сиромаштва, материјалног и у истој мери духовног. Радња те драме своди се на борбу за преживљавање, одрицање од свега што није у домену синтагме „платити рачуне, умирити стомак, преживети“, и нико више од просечне плате не може да збрине породицу, па се тражи додатни посао, иако је на све стране мноштво оних који немају никакав посао.

Како онда да преживе они с минималцима, са зарађеним али неисплаћеним платама, они са социјалном помоћи или без ичега, а ипак са свим потребама бића званих human being, која се разликују од других животиња по супериорном менталном развоју. Није тешко претпоставити куда све то води, али не може се ни бити сигуран у било шта, кад се сваког дана уверавамо да оно што смо мислили да јесте – у ствари није, да оно што нам је сервирано као истина – у ствари је било лаж, а да народ, категорија у коју се сви заклињу и због које се наводно све чини, одувек је само његошевска „пучина“ којом бескрупулозно манипулишу елите и „елите“. Раскорак између прокламованог и оног што се у пракси спроводи никад није био већи. У таквој ситуацији нормално је да сви клизе у апатију, депресију, безнађе, насиље, лудило. Страшно, зар не?! Притом, поред свих обећања и неких реформских побољшања, број богатих се повећава, а упоредо с њим још брже расте број сиромашних.

Одговорност за себе и своју породицу сноси углавном појединац који, кад се осмели да тражи државну и институционалну помоћ, углавном буде дочекан као сумњив, а можда и крив, а још се усуђује да тражи нека права и оптужује институције и државу. Тај за све одговорни појединац тако бива приморан да енергију троши на самосавлађивање и покушај да остане нормалан, кад већ не може да добије оно што му институције друштва и државе по закону дугују. Али од „замора материјала“ све чешће долази до пуцања, он скаче кроз прозор, потеже оружје (пиштољ или колац, свеједно) на директора, на председника општине. Или се у потпуној беспомоћности одлучује за другу крајност − самоуништење. Чудан неки народ, у целој овој лудници није у стању ни да остане нормалан.

Могу то да потврдим и из личног искуства, верујући да сам још далеко од било каквог пуцања. Демократска власт моје општине, кршећи закон и злоупотребљавајући власт, уништила ми је стан и изложила живот опасности. По закону и правоснажним одлукама требало је све то да доведу у ред, али дођоше избори, они изгубише и, без икакве одговорности за почињене кримиће, одоше на неке друге важне послове, а дођоше нови, напредни. Ја онда њима, по пропису, поднесем документацију из које је на први поглед све јасно, с молбом да не буду као њихови претходници и да само одмах поступе по закону. Али, дани иду, а од њих ни абера. У својим бројним обавезама изгледа да ни они немају времена за појединца „без везе“, мада вероватно очекују да тај остане нормалан.