Књижевност под лупом

Боемска књига Драгана Мраовића

Видак Масловарић

Ретки су творитељи књижевности који, уобличавајући свој стваралачки збир, не кану по коју реч горчине из својих сновиђења. Међу угледницима писане речи, који имају другачију рецепцију живота и света духовности, посебно место припада Драгану Мраовићу, аутору широког интелектуалног распона, који је испод сто шездесет седам до сада објављених наслова, од тога деветнаест ауторских, оставио опоруку да је проживео леп живот и таквим га и приказао у својој књижевности – духовним, великоумним, човекољубним, љубавним – богатим због онога што јесте, а не због онога што му је у материјалном поседу било или је могло бити.

Од прве песничке књиге ДОЛАЗАК У СЕЋАЊЕ до ове потоње БОЕМСКЕ, у којој је сажета ниска најдивнијих стихокажа о једном блиском а давном животу, Мраовић је следио своју дијаноју апсолутно уверен да тако избегава свеприсутнију литерарну ефемерност, те да оставља у аманет сећање на једно устрептало време и генерацију својих савременика који су то време учинили сведостојним.

Мраовић је један од ретких стваралаца који у чину стварања нису вршили супремацију свог ауторског знака зарад удвориштва књижевној критици или политичком естаблишменту, већ је ослушкујући своје блиско било дармарао свој емоционални дрхтај и записивао аутентичне ликове и догађаје.

У траг људског трајања унедри се штошта вољом и невољом учињено, али хроничару наглашене еуфонијске намерности, којом је Мраовић заокупљен од прве до потоње, ништа не капа са стране, све је у емоционалном раму, у коме је сабрано драгоцено и интензивно проживљено искуство.

Ноћи несна паучинасто умрежене у скадарлијску калдрму и ликови ноћобдија – неколики одавно упокојених у господа, и још онолико других с којима је вино призивао за сведока, дају мозаик чију ће свежину боја и распореда коцкица чувати „Боемска књига“. Јер, каже Мраовић, ништа што је вечно не би било толико драгоцено да није пролазно.

Сан тече Дунавом, и Дунав тече његовим венама и његовим сном, и у том свеприсутном преплету у књизи у ствари Мравовић не дозвољава никакву супротстављеност тим емоционалним датостима, јер добро разуме закономерност почетка и краја, зна да ће без обзира на сва постигнућа века и нарастајућу немилосрдност актера у њему Дунав и даље тећи и сањати свој.

Ни у „Боемској књизи“ Мраовић не одступа од свог стваралачког дискурса, али му додаје и аутентичан анегдотски тон, којим апостериорно указује на спорије, сиромашније и срећније живљење од овог времена у којем наизгледно живимо у цивилизацијском благостању, али при том незадовољнији и све удаљенији једни од других. Кроз кратке анегдоте Мраовић је у овој књизи сачувао драгоцено сећање на једну генерацију угледника српске и бивше југословенске културе, па се ово твораштво може читати и као лирски омаж онима који јесу били и којих више нема.

Будући да се поред књижевности, дипломатије, новинарства, бавио и професуром, Мраовић је „Боемској књизи“ придодао и занимљива казивања о том свом искуству у Српској православној гимназији карловачкој, у којој је на достојанствен начин следио траг најзнаменитијих. Драгоцен сегмент чине и његови записи учињени у Италији где је имао занимљиве контакте с угледницима њихове културе и дипломатије. Треба то имати у виду, будући да је Мраовић преводећи значајна дела наше и италијанске књижевности, учинио немерљив допринос приближавању двеју култура.

На излазној капији БОЕМСКЕ књиге Мраовић се, одгонетам, тестаментарно одредио према времену које је сажео између корица ове јединствене лирске целине, осврнуо се и тихо прословио своју наду да је оставио траг. Он је то, доиста, учинио за памћење и одужио се свом времену и његовим актерима по којима именујемо нашу драгоцену културну баштину.