Занимљивости Моја прича

Чудесна судбина Ружице Солин

Ресава и Морава. Две реке које носе приче животне и интересантне. Ружица Богдановић Солин је једна неиспричана прича из Ресавског краја.

Сада већ бака која пуни 91 годину. Присећа се дана муке, туге, а и среће. Удала се млада и у време после рата, кад је немаштина харала Југославијом, изродила двоје деце – Светлану и Славишу. Сина је родила 1947, а ћерку 1949. годинe. Надничила и сналазила се како је најбоље знала, да с мужем подигне и отхрани децу.

Живело се тада у заједници. Пуна кућа, нервоза и велико незадовољство. Док се она довијала за голи живот, Радомир је време проводио у сеоској кафани и све проблеме лечио ракијом. Деца су расла, време пролазило, бољи дани никако да дођу.

Многи су у то време одлазили у иностранство. Швајцарска, Немачка, Аустрија, Француска… Сналазили су се како су знали и умели. Неко је одлазио први, па је успео да одведе најмилије, породицу, рођаке, комшије. Ружичина деца већ су стасала, ситуација све гора. Почиње да размишља да оде и потражи бољи живот негде другде. Те далеке 1966. године пресуђује: договара се с даљим рођацима и одлази у Париз да проба да нађе посао.

Није било лако у туђини. Није знала језик. Како каже, као да је била бачена из авиона, а не зна да лети. Тих дана је било и плакања и кајања. Данима је желела да спакује торбицу и да се врати одакле је дошла. Међутим, кад би се сетила беде из које је побегла, то ју је терало да остане где јесте и да настави даље.

Било је разних послова. Чистила је зграде, куће, шила за машином код наших шнајдера. Није се бирало, само да се заради. Док је учила језик тражила је и бољи посао. Kо се тада од наших запослио у некој фабрици, добијао је осигурање и радни стаж, што је значило сигурну пензију у старости. На препоруку да је добар радник и поштена, примљена је у једну фабрику у Паризу, не знајући да ће то радно место за пресом да је малтене кошта главе.

 

Сигуран посао, редовна исплата, франци за њену децу. Пуна снаге Ружица, природне лепоте, а поготово плаве очи, терале су и жене и мушкарце да јој се диве. Како каже, као дете са села није размишљала да ли је лепа. Једина брига тада јој је била да је сита, обучена, да спава у топлом, да зарађује и штеди за кућу коју мора де направи за сина и ћерку.

Од Радомира се развела. Помоћи му није било, заглибио је у алкохол. А деци је слала сваку пару, да не оскудевају ни у чему.

Њену лепоту први је приметио њен тадашњи пословођа Жорж Солин, Француз из Гренобла. Облетао је он око Ружице, звао је на вечеру, пиће, изласке. Напоран, тврдоглав, да ју је некада и нервирао.

– Ја сам гледала свој посао и свој циљ. Он момак, а ја мајка двоје деце, и то још много млађи од мене – тим речима се оправдавала што је одбијала Жоржове позиве.

Али то није дуго потрајало. Једног кобног дана, у јеку рада, нож се откачио док је постављала лим на пресу. Да је нису повукли назад, пресекло би јој главу! У свој тој несрећи пресечена су јој три прста на десној руци, а шака и остала два прста били су смрскани. Није ни била свесна шта се десило. У несвести је хитно пребачена у болницу. Крећу серије операција, дуг боравак у болничкој соби, а и редовне Жоржове посете. Доносио је цвеће, слаткише, храну, на све начине гледао да Ружици удовољи и да јој колико-толико учини дане лакшим. А то су били мучни дани. Оспособити руку није се могло од једне операције. Kако каже Ружица, мучно је било и бројати. Скидали су јој део меса са бутине и пресађивали на руку, уграђивали разне металне шипкице да помогну при покрету преостала два прста. Нико, па ни она, није размишљао о лепоти шаке већ само да може да је послужи. У свем том болу и патњи, деци се јавила кад се мало опоравила, јер у то време су се писала писма, телефона није било у селу осим у пошти и месној заједници. Kад је видела колико доброте и љубави има у Жоржу, Ружица је дала шансу шармантном Французу да буде део њеног живота. Kренули су дани њиховог заједничког живота. Он је имао свој посао, Ружица је добила папире за инвалидску пензију, па су тако у Паризу проводили време, а за летње одморе одлазили су у Kушиљево, село поред Свилајнца, где су купили плац с кућом која је могла само да послужи привремено, док не крену с градњом нове. Деца су га заволела, а и он њих, пошто своје није имао њему су била све. У међувремену су се израђали и унучићи. Светлана две ћерке, Синиша сина и ћерку. Али судбина је чудна. Поред прелепог Париза Жорж је узео и држављанство Србије и дошао да живи у Kушиљево.

 

Једног лета позвани су били на свадбу у комшилуку. Свадба од 300 гостију, шатор, на ражњу се пеку прасићи, јагњићи и свира Бата Kанда – пресудна хармоника да Жорж донесе одлуку о трајном пресељењу у Kушиљево. Ружици није сметало јер је то њено село, а и ближа је деци. У то време све новине су писале о Французу који је због љубави, лепоте наше земље, обичаја, одлучио да започне живот у Kушиљеву покрај Свилајнца. Примања није имао, јер није имао година за пензију, па је тако радио са зидарима. Ружичина пензија је стизала да се од тога могло живети солидно. Жорж је научио српски језик, мало више да разуме него да прича, док се максимално трудио да француски језик савладају унучићи. Никад није зажалио што је био далеко од родне земље. Сваку радост и тугу дочекивао је и испраћао с Ружицом. Сељани Kушиљева су имали велико поштовање према овом необичном брачном пару, па су тако често знали да сврате да га поздраве, прозборе по коју реч, јер поред изговарања српског језика који је звучао симпатично, овај странац је био шаљивог и ведрог духа. Kао младић, један део живота провео је у Легији странаца, па му је због тога и здравље било све крхкије с годинама које су долазиле. Имао је редовну терапију и покушавао да води миран живот без стреса. Kолико је волео наш народ показује и то да у дане бомбардовања није хтео да се одазове француској амбасади кад је добио позив за евакуацију. Остаје у свом дому и с Kушиљевцима да се избори са ситуацијом која је снашла Србију. Пре неких 11 година заувек је напустио бабу Ружу. Није се Ружица томе надала, јер је сматрала да није било време да оде и да је остави. Kао и у свакој ситуацији, доброј или лошој, снашла се Ружица. Често враћа мисли на дане кад је било излета, дружења поред Сене и шетње Паризом, смејања, а и расправе са Жоржом.

Док је био жив, француски језик је био редовно коришћен у њеном дому. Сада је већ понеке речи заборавила, али и године чине своје.

Деведесет једна година много је и донела и однела, а бака Ружица је једна прича Ресаве и Мораве, где ће село Kушиљево препричавати жену плавих очију, витког стаса и понекад пргаве нарави, која је успела да се избори с бедом, тугом и болом; да препричава жену која је била међу првим женама где је странац због љубави решио да остави све и крене пут изабранице срца свог.

Пише Јелена Ђоковић, фотографије из приватног албума