Из душе сељачког сина

Да ли ће српски пољопривредни пензионери постати бескућници

проф. др Миладин М. Шеварлић Прељински

 

Законом о окућју (1836) књаз Милош Обреновић, први у тадашњој Европи, спречио је да српски земљорадници постану бескућници због превисоких камата на зеленашке кредите. Он је забранио да се сељаку на име дуга прода: пет дана орања – тада претежно с кравама или воловима – a за сваку „пореску главу“; кућа с пољопривредним зградама и двориштем површине до једног дана орања; плуг, кола, два вола, два коња, крава, десет оваца, пет свиња, пет коза; основни пољопривредни алат; количина хране потребна за домаћинство до нове жетве.

После 180 година и еутаназије око 400 хиљада или 58,5 одсто укупног броја породичних домаћинстава с пољопривредним газдинством у периоду од 1991. године до данас, садашња Влада Србије започела је „завршне радове“ глобалистичког процеса уништавања српских пољопривредника у протекле скоро три деценије транзиције. А то је „само“ хиљаду села са по 400 сеоских домаћинстава.

По чијем налогу и за кога се већ трећу деценију убрзано празне српска села?

Претварањем у бескућнике или глобалистима непотребни транзициони аграрни лумперпролетаријат, у Србији је почела да се спроводи принудна наплата потраживања око 90 милијарди основног дуга и два пута више затезних камата за (не)законито вишедеценијско заостало потраживање ненаплаћених доприноса за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање власника пољопривредних газдинства и чланова њихових домаћинстава – који су стално или повремено, чак и без своје сагласности и знања, били осигурани као пољопривредници у периоду од 1985. године до данас, кад је донето чак пет закона о пензијском, инвалидском и здравственом осигурању наших пољопривредника (1985, 1992, 1997, 2003. и 2014).

Уместо републичких фондова за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање, од 2003. године за егзекутора је (незаконито?) одређена Пореска управа – која је после деценију и по започела процес уписа забране промета и припреме за убрзану продају сељачких имања.

И док је под утицајем врло јаког транзиционог лобија с непознатим пореклом капитала или с „буразерским“ обећањем политичким заштитницима са „дођем ти“, држава Србија за стотине хиљада ојађених радника у опљачканим предузећима била „мајка спаситељка“ и „повезала“ им радни стаж, великодушно, на терет свих пореских обвезника, за пољопривреднике је та иста држава постала „зла маћеха“ која им одузима и „њиву хранитељку испред кућног прага“!

Да трагедија буде још већа, чак и ако им продају и имања и куће, држава Србија неће надоместити ни основни дуг за ПИО осигурање, а десетине хиљада пољопривредника остаће бескућници с правом на један „уздржни оброк у народним кухињама“ – али само пет дана у недељи.

А ако хоће бољи социјални статус у сопственој држави, потребно је само да оду у неку од афричких или азијских држава, у којима се по глобалистичком сценарију „ратом успоставља мир“, и да се по повратку отуда, без иједног документа и знања матерњег језика, пријаве као мигранти.

Велики књазе Милошу – опрости им, не знају шта раде!

 

ГЛОСА

Уместо Фонда ПИО за егзекутора је (незаконито?) одређена Пореска управа