Из Вањиног пера

Дрога звана паркинг

Американци у цртаним филмовима о Каменку и Кременку покушавају да нас увере како је аутомобил одувек постојао, чак и у каменом добу!

Док је мој отац био жив, лако сам се носио с оваквим подвалама, јер је својим ауторитетом могао да ме убеди како је све то „империјалистичко ђубре“, чији је крајњи циљ „ширење дефетизма“ или тако нешто. Каменко и Кременко су измишљени, посебно сцене у којима лако налазе место за паркирање. Јер, место за паркинг је највећи проблем савременог човека, који је на овим просторима, захваљујући исправној политици прво наших другова а затим и господе, изашао из духовног каменог доба.

Београд је најбољи пример за причу о паркирању. У њему су урбанисти на све мислили, само не на аутомобиле. Римљане и старе Словене могу и да разумем, јер тада није било аутомобила, али савремени урбанисти чак и у новим насељима не мисле на аутомобиле. Нови Београд је, кажу историчари, настао тако што је друг Тито проматрао с Калимегдана баре на левој обали Саве и у напону стваралачких емоција изговорио: „Тамо ће нићи нов град и зваће се Нови Београд.“ Да је у том тренутку наставио реченицу у стилу „И имаће широке булеваре и места за паркирање“, његова идеја би сигурно била остварена, јер друга Тита нико није смео да лаже. Али, није волео простопроширене реченице. А можда је нешто и рекао у том стилу, али се није чуло од дуготрајног аплауза који је пратио први део реченице.

И – убрзо потом, међу жабе и даждевњаке, дошли су другови бригадири и другарице бригадирке. Све остало је део урбанистичке историје Београда.

После бројних мера о систему паркирања у кругу двојке, дакле – у строгом центру града, тешко је одредити где ко станује, па је једини доказ потврда о месту пребивалишта. Старо правило да се коњ веже где ти газда каже, то јест – кола се паркирају испред зграде у којој станујеш, више не постоји. Људи с Дорћола имају зимски и летњи начин паркирања. Зими паркирају где стигну по граду, а лети код некадашње зграде ЦК, јер до ње може лако да се стигне препливавањем Саве.

Кад би ми неко рекао да ћу бити погубљен ако не одговорим на питање где паркирају кола људи који живе у Коларчевој улици или Улици Краља Милана, пре одговора бих одмах побегао у иностранство. Њихова логика је слична логици наркомана, којима цео дан пролази у размишљању како да дођу до дроге. Људи из центра града 24 сата размишљају где ће паркирати аутомобил ако га помере с места на коме се тренутно налази. Зато су њихова кола добро очувана, јер их и не возе.

Прича о паркирању ме неминовно води у детињство, кад тај проблем није постојао. Тада су постојали само психолошки проблеми изазвани поседовањем аутомобила, а могли су да се преламају и кроз чин паркирања. Човек који је себи могао да дозволи такав луксуз да поседује аутомобил, мењао је психу. Почињао је да занемарује жену и децу и свима прича о колима, као да их је он родио. Тако се данас понашају власници расних паса, јер су аутомобиле изгустирали, а искрено речено, сваки логичан човек ће пре помислити да је нека госпођа (не дај Боже!) родила пудлицу, а не пежоа!