Поглед испод веђа Колумне

ДВОРАНА МОЈЕ МЛАДОСТИ

Велике оргуље су ту, ту су и Лубардина слика, балкон и лође, а седишта су сада удобна и за особе високог раста

У петак 27. априла 2018. године, после годину дана реновирања, свечано је отворена реконструисана дворана Дома синдиката, под новим именом Комбанк дворана. Овај некада култни београдски простор заблистао је пред стотинама званица у новом руху, задржавши стари шмек.

Имала сам привилегију да као сарадник часописа Пензија, али и као учесник и сведок, будем на списку медија који су пратили овај изузетан догађај. Одмах сам искористила прилику да господину Игору Станковићу, млађаном директору дворане, поставим неколико питања, на које сам добила задовољавајуће одговоре. Елем, велике оргуље су на старом месту! Стара дама чији су моћни звуци одавно утихнули, Богу хвала, није завршила на неком отпаду. Ту је и наводно мистериозно нестала слика Петра Лубарде „Индустријализација“, која је заузела посебно место на међуспрату, а међународни филмски фестивал ФЕСТ, који сам даноноћно пратила, вратиће се у дворану у којој је рођен јануара месеца 1971. године. По налогу Завода за заштиту споменика, у дворани је сачувано све што је требало сачувати, као што су мени посебно драги чувени балкон и ложе, који су задржали изглед из 1957. године, када је дворана Дома синдиката отворена и постала место богате традиције и искуства и дом великих догађаја. Велика дворана, како се тада звала, свечано је отворена Четвртом симфонијом Петра Иљича Чајковског, а Комбанк дворана концертним спектаклом пијанисте светског гласа Франческа Тристана из Луксембурга, којег је пратио Симфонијски оркестар РТС на челу са маестром Бојаном Суђићем. Био је то концерт за памћење.

Реконструисана дворана је замишљена као вишенаменски простор за одржавање различитих културних садржаја: фестивала, концерата, позоришних представа, филмских пројекција и конференција. Тренутно најакустичнија дворана у Србији опремљена је свакојаким технолошким иновацијама и за њу је обезбеђено 100.000 кубика свежег ваздуха сваког сата. Сцена је савремено уређена, нова седишта, чија висина седења може да се подешава, удобна су, а размак између редова довољан и за особе дугих ногу и високог раста. Црну боју тапацирунга „разбијају“ спорадично распоређена седишта наранџасте, зелене, љубичасте, жуте, окер, резеда и циклама боје. Током концерта навирала су ми сећања на наступе у којима сам и сама учествовала наступајући на сцени Дома синдиката и на догађаје којима сам присуствовала. Дворана је у мојој младости била дом свих фестивала и манифестација; Београдског пролећа, Бемуса, Месама, Њупорт џез фестивала… и концерата Ђорђа Марјановића, који је у свој сценски наступ унео до тада невиђену динамику и тако изазвао земљотрес у југословенском шоу-бизнису. После наступа његови Ђокисти су свог идола на рукама носили до Трга Републике! Те вечери Ђорђе Марјановић, легенда музичке сцене, који је у овој дворани започео своју плодну каријеру, заокружио ју је на месту на којем се историја, прошлост и богата традиција сусрећу са будућим временима и генерацијама које долазе. Легендарни југословенски уметник поздрављен је стојећим овацијама.