Историја између редова

Гавранова дипломатска мисија

„Претурајући“ по интернету поодавно сам наишао на интересантну причу о томе како је стварно погинуо Смаил-ага Ченгић, о чему је Иван Мажуранић спевао свој чувени еп. Који је некоћ био саставни део школске лектире.

Права прича, ако је и њој било веровати, наравно, веома се разликовала од епа, и у њој ми је више од саме погибије пажњу привукла необична прича о једном изјаловљеном Његошевом дипломатском потезу уз помоћ од Смаил-аге посмртно заплењеног коња.

Основну причу сам био запамтио овако: Смаил-ага, који је данашњим речником био „легитимни представник турске (окупаторске) управе за Гацко, Пиву, Колашин и Дробњак“, пошао је, као што и Мажурановићев еп казује, да убира порез (харач) у Дробњаке. Дакле, не с неком великом војском, већ с пратњом каква се тада подразумевала за „пореску инспекцију.“ А Морачани и Брђани су, пак, у то време кренули на Дробњаке, који нису били „под јурисдикцијом владике Рада“, да опљачкају нешто оваца и штагод нађу. Налетели и на Смаил-агу, и даље је познато…

Сад, тражећи БАШ за овај текст извор с интернета, не нађох то како сам упамтио, мада ми један озбиљни колега рече да будем „опрезан са свим тим црногорским писцима“, чак и ако сам добро упамтио. Али, прича о коњу је, ако не идентична, оно и даље занимљива у веома обимном тексту Чеда Баћовића „Смаил-ага Ченгић – мит и стварност“.

Најпре треба подсетити да је одмах по упуцавању, Мирко Алексић „једним снажним замахом“ одсекао агину главу да је понесу на Цетиње. „Док је Смаил-агино тијело посљедњим знацима довршавало живот, Дробњаци су скидали с њега оружје, богато одијело, сат и дукате, нарочито их је привлачила ’златна’ ђечерма. Сав плијен подијелише међу војском, а коње, сат и оружје заједно са Смаил-агином главом понесоше на Цетиње…“

Све су то поклонили Његошу, а сат је после припао „организатору“ убиства Новици Церовићу. Владика је био велики љубитељ коња, и човек, „према ријечима краља саксонског Фридриха Аугуста Другог, који је 31. маја 1838. посјетио нашу земљу, који је ‘тек на коњу показивао своју праву природу’.”

Године 1843. повео је жив разговор о њима у Котору с тадашњим окружним которским поглаваром Габријелом Ивачићем коме су исто били потребни добри млади јахаћи коњи да би могао обилазити свој округ.

Његош је обећао да ће му набавити коња „преко везе“ с једним „муселимом турским“ у Пећи, и то је касније и обављено. Али, добио је и идеју да би једног коња могао да поклони и аустријском гувернеру у Задру Јохану Аугусту фон Турском. Међутим, у првом тренутку је одустао. Али идеја га није напуштала.

Тако „у своме писму од 21. јуна (3. јула) 1843. Његош ставља до знања Ивачићу да сад има добрих коња у својој стаји на Цетињу, да је чуо да су коњи гувернера Турскога ’постарали’ и да због тога жели да му пошаље првим ’вапором’ у Задар ’једнога доброга хата’. Моли Ивачића да га обавијести“ о томе.

Но тај хат је био баш онај који је припадао Смаил-аги!

И „23. јуна (5. јула) 1843. Његош шаље Ивачићу по једној повјерљивој особи коња Гаврана… Он пише Ивачићу да ’по првом вапору отправи’ Гаврана гувернеру у Задар. ’А за трошкове на вапору, које учините, чим имао будем од Вас о том извјестије, ја ћу платити’. Истог дана Његош пише и Турском:

„Ваше Високопреосвештенство.

Милостиви Господине,

За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем вам на дар једнога од мојих хатова, који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаиле аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије двије године дана посјекли, узет му је хат искрај његовог шатора… Примите дакле, Високопревосходитељни Господине, овај мали дар за знак највећег уваженија с којијем Вам га подноси Ваш сердачни пријатељ и покорњејши слуга.

владика црногорски

П. П. Његош”.

„Ивачић тек 14. јула шаље Његошево писмо од 5. јула гувернеру Турском у Задар, јавља му да је већ Гавран стигао у Котор и да га је смјестио у стају војнога гарнизона… У своме писму… Ивачић прилаже и опис коња Гаврана…: здрав коњ, боје је тамонцрвенкасте, изгледа да је арапске пасмине, има око десет година, висине је 14 и по шака, а сразмјерне је дужине, има на кољену предње лијеве ноге отврдлу и хладну отеклину, а мало ниже малу рану, обје су без икакве посљедице и могу се излијечити за кратко вријеме, прва обичном његом, а друга ће сама по себи нестати. При јахању коњ показује да није имао редовне обуке, али и поред тога држање му је лијепо и достојанствено. Доста је живахан. Има изванредан кас… итд.

Али, све се после многих перипетија и Гаврановог путешествија паробродом искомпликовало.

„Турски доставља Ивачићу свој кратки допис од 21. јула, под бројем 1778, у коме му саопштава да не може да прими коња на дар кога му је Његош послао и задужује га да његово писмо од 21. јула, заједно с коњем Гавраном, упути Његошу на Цетиње… Срдачно захваљује Његошу на поклоњеном коњу, јавља да му коњ није много потребан због прилика у мјесту у коме живи и зато што има пуне руке посла и да се због тога устручава да га на дар прими. Његоша хвали као доброга јахача и савјетује му да коња задржи за себе јер је он од велике вриједности… На крају… Турски увјерава Његоша да гаји пријатељска осјећања према њему и да ће му стајати у сваком погледу на располагању.“

Епилог – Турски је одбио коња, а аустријске власти су Ивачићу одобриле да задржи свог.

Аутор овако закључује: „Ту су свакако по сриједи политички разлози“. Будући да је Гавран био Смаил-агин, „свемоћни аустријски кнез и државни канцелар Клеменс Лотар Венцел фон Метерних и тадашњи аустријски цар Фердинанд настојали су у то вријеме да успоставе добре сусједне односе не само с Отоманском Царевином него и с њеним свим вазалним кнежевинама… никако се нијесу хтјели мијешати у непрестане свађе и борбе с Турцима него су остајали према њима равнодушни.“

Са сајта montenegrina, дигитална библиотека црногорске културе