Времеплов

Хероине

Пре више од сто година, на иницијативу Кларе Цеткин, проглашен је Међународни дан жена, али, ако ћемо право, никад жене свих слојева с екс-ју простора не би имале такво место и улогу у друштву какво су имале у последњих 70 и више година и какво имају данас, да се 100.000 партизанки није борило, равноправно и славно, у Другом светском рату.

Клара Ајзнер је рођена 1857. у Видеару, селу у Саксонији. Школовала се за учитељицу у Лајпцигу, где је упознала љубав свог живота, социјалисту Осипа Цеткина. Осип је, након забране Социјалистичке партије Немачке, протеран, а Клара је узеlа његово презиме и отишла за њим у изгнанство у Француску. Никад се нису узели да и она не би изгубила држављанство. Имали су два сина, Максима и Костју. Живели су у Паризу, у крајњој беди, где је Осип умро 1889.

Чим је укинут закон о забрани социјалиста, Клара се враћа у Немачку. Плодан писац и изванредан говорник, шири свест о погубном положају жена у породици и друштву, залаже се за развод брака, слободну љубав, прекид трудноће. Опет се удала 1900. за 18 година млађег Фридриха Кундела, песника и сликара.

Године 1910. на конгресу Социјалистичке интернационале у Копенхагену (13-14. август) предложила је да жене свих земаља једном годишње, 8. марта, славе свој дан, као симбол борбе за једнако право гласа, заштиту жена на раду, укидање трговине белим робљем и заштиту деце.

Од 1924. живи у Москви и води Секретаријат жена Треће интернационале. Руси су је обожавали, у радничком покрету је била већ тада легенда и једна од ретких која је имала смелости да критикује Стаљина. Њу није смео да ликвидира. Остала је активна у политици до смрти 1933. Резиденција јој је био славни посед Архангељскоје близу Москве, а гроб зидине Кремља на Црвеном тргу.

Непуних десет година после њене смрти, 6. децембра 1942, у Босанском Петровцу основан је Антифашистички фронт жена Југославије. Жене су се масовно укључивале у Народноослободилачки покрет – као делегати, политички комесари, командири и команданти, референти санитета, болничарке, борци, пушкомитраљесци, бомбаши, партијски и скојевски руководиоци и одборници. КПЈ је и у предратном периоду настојала да жене укључи у револуционарни покрет, али посебних женских организација није било. У почетку рата оснивани су месни, општински и градски одбори жена, а после великих успеха постигнутих у борби током 1941. и 1942. године, основан је и АФЖ.

Од јула 1941. до маја 1945. године у редовима Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије борило се преко 100.000 жена, од којих је око 25.000 погинуло. Од око 1.700.000 Југословена, колико је страдало током Другог светског рата, око 620.000 су жене, а само у логорима их је убијено више од 282.000.

Текст Ружица Меворах, фото Wikimedia, портал НОБ

 

 

  1. године на конгресу Социјалистичке интернационале у Копенхагену, на иницијативу Кларе Цеткин, проглашен је 8. март, Међународни дан жена

 

Онај ко допушта да капиталисти тлаче раднике, допушта и да мушкарци тлаче жене. Оне ће остати потлачене све док економски не буду независне. Уколико је циљ да жена постане слободно људско биће, онда јој не треба одузимати рад, нити скраћивати радно време, нити ограничавати области у којима може да ради.

Клара Цеткин, 1889, Париз, Друга интернационала

  1. март је први пут прослављен 1911. године у Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Данској

 

Ката Пејновић (1899-1966), сељанка из Смиљана, председница АФЖ за Лику и прва председница АФЖ Југославије

Велики број жена учествовао је у НОБ радом у позадини

Ослобођење од окупатора, али и од зависности и неравноправног положаја у друштву, били су циљеви жена у НОБ

Од око 40.000 жена, колико је рањено током рата, преко 3.000 су остале тешки инвалиди

За народне хероје проглашена је 91 жена, а њих 3.344 добило је Партизанску споменицу 1941.

Југословенска армија је изашла из рата са више од 2.000 жена официра