Дневник младог пензионера Колумне

И Фројд је волео парадајз

Кад кажем „мај“, мислим на Тита. Знам, сад се неки читаоци баш нервирају. А како да запишем да ме овај кишни, превртљиви месец асоцира на, рецимо, Дражу. Чувене српске деобе! Још нисмо рашчистили да ли је онај Вук Бранковић био издајник или – херој. Још је рано, прошло је само 627 година!

Кнез Лазар се у Косовском боју тукао за небеску Србију. Ваљда се слажемо да смо у тој крволочној тучи освојили велики део свемира. Ако сам у праву, Срби би требало да имају овећу „небеску тапију“, па бисмо могли скупо да продајемо богатима „небеске плацеве“, и да на тај начин пунимо државни буџет.

Ух, зашто ме спопаде ова тешка тема, док учени и неучени копају по Титу, броје му жене и приписују му сва зла овог света. Тако пролазе сви српски владари. Менталитет, непоправљиви.

Ову мајску јутарњу медитацију доконог философа прекида врцави комшија Жика. Као и увек, преко фино подшишане зелене ограде, гласно добацује:

– Комшија, да ли ти је драго што победише наши?

Брзо се ослободих Тита, машем десном руком, а то је неми знак да сврати на једну домаћу љуту. Од непрсканих шљива.

– Наравно да се радујем! – кликћем.

Док је прилазио дворишном столу, Жика погледа у башту и брзо примећује да има посађеног лука, црног и белог, разног зелениша, кромпира, али нигде здравог парадајза.

– Немој, бре, да се брукаш – вели. – Прво ископај рупе, до четрдесет центиметара дубине, иди ког Грозде и купи најбољи расад у Барајеву. Нећеш ваљда летос да једеш онај с пластичном кором.

Покајнички климам главом.

После треће, Жика се понуди да ми наоштри ашов.

– А снаге имаш за извоз! – шеретски ме гази.

Жену и мене чувена Грозда дочекује у пластенику. Каже да има широки асортиман расада: воловско срце, казанову, маратон, чери, јабучар…

Тог петка, од раног јутра до сутона, ископао сам тридесет и шест рупа. Мало је то за Риплија, али сам био поносан јер сам оборио све своје шљакерске рекорде. Жена је после у њих сунула хумус, како наука предвиђа.

С упаљеним мишићима пао сам у кревет. Здраво копање, здрав сан, здрав парадајз, здрав живот, а све остало могу да набавим код Кинеза.

Још једна заблуда пукла је као балон. Стално сам себе тешио како ћу у пензији имати времена да надокнадим све оно што сам пропустио. Није тачно! Свакога јутра неко други ми прави распоред, и то какав. Стално сам пребукиран. Озбиљно размишљам да замолим Фонд да ме врати у ону дивну редакцијску хладовину.

На путу према продавници опет срећем незаобилазног Жику.

– Видиш, другару, како пролазе интелектуалци кад оду у пензију. Како би ову промену Фројд објаснио? – кажем му наизуст.

– Не познајем господина, али сам сигуран и да тај твој Фројд воли здрав парадајз – спремно одговори, и настави својим путем.

Миломир Краговић