Историја између редова

И Његош је фалсификовао дипломе

Чудо је тај појам „макијавелизам”. С њим никад није јасно да ли је негативан или позитиван. Многи примери кроз историју, да не кажемо – до Ђинђића, па ево и Вучића, показаће да је све у рукама интерпретатора. Ако га он приписује неком нашем „добром момку”, макијавелизам је „ко душа”. У супротном – црни ђаво. То показује и следећа епизода повезана с Његошевим хиротонисањем у владику (Вукотићево наследство да не помињемо).

„Према Медаковићу (Милораду), Вукотић (Иван – прим. Б.А) био је подофицир руске војске, родом из наших крајева, који је ступио у контакт с Петром Првим Петровићем Његошем, с намером да му овај изда документ о томе да је у сродству с неким руским племићем који је умро без деце, оставивши у наслеђе имовину у вредности од 400.000 рубаља, што је у то време била огромна свота новца, 150 пута већа од годишње царске помоћи Црној Гори.“

Тај и такав Вукотић долази у недељу, 2. октобра 1831, и држи збор на Цетињу за подршку главара да Његош постане владика. А да то после постане основ и за подршку царске Русије и руске цркве. Да би главари лакше пристали, групни „Макијавели“ у цетињском врху је смислио да им треба предочити неки папир који потврђује како су Руси већ дали неку претходну подршку. То је фамозна грамата, а цитат који све објашњава права је почаст – лукавости.

„Милорад Медаковић тврди да су лажна царска грамата и Вукотићево облачење генералске униформе, заправо, дошли од самог Његоша који је и учествовао у фалсификату, како би Црногорце приморао да се приволе централној власти. Његова идеја је била да се уз помоћ старе царске грамате из времена Петра Великог скине печат и стави на нову грамату. Истовремено је овај документ Његош држао код себе и често га је спомињао приликом каснијег сукоба с Вукотићем и Вучићевићем, који ће уследити након његовог завладичења.

Вукотићев долазак на Цетиње по много чему личи на долазак Шћепана Малог, о коме је Његош доста слушао од свога стрица који је био очевидац и директни протагониста ове епизоде црногорске историје.

Иако млад, Његош се, уколико је Медаковићево тумачење тачно, рано показао као изузетно лукава и сналажљива особа, која је вешто манипулисала својом околином и својим годинама.“

Такву лукавост често славимо и данас.

Бојан Драшковић „Његош – дипломата-државник-пјесник“, ННК интернационал, Београд 2013, цитат са стране 50, а аутор се позива на В.М.Г. Медаковића, „П.П. Његош последњи владајући владика црногорски“, Нови Сад, Пајевић, 1882, стр. 22.