С(убјективно) О(бјективно)

Између Вујаклије и Вукајлије

Загазивши овако кротко у седамдесету, а срце ми се још ни из седамнаесте није искобељало, право да вам кажем, више ни у шта нисам сигурна. Зато све два пута мерим, а једанпут сечем.

Питам се тако, шта то беше „елита“, на пример. Узимам доброг старог Вујаклију да проверим и, ево, страна 276, Просветино издање из 1980, јасно пише: „елита (лат. eligere изабрати, фр. élite) оно што је најбоље, најодабраније, кита, цвет нечега, нарочито друштва“. Најбоље, дакле, подразумевало се, и тако је било. У Wикипедији on line, међутим, том модерном Вујаклији-Вукајлији, кажу мало другачије: „Елита је део људи, друштвених скупина, установа или друштва које заузимају истакнута или натпросечна места. Друштвени израз означава категорију особа у систему или подсистему које играју значајне водеће улоге, а захваљујући индивидуалним својствима, образовању, социјалном положају.“ У том грму, дакле, лежи зец. Некада су елиту чинили они који су стварно били најбољи, представљали цвет друштва, баш како је то дефиниција налагала. Данас су то појединци и скупине које заузимају места која се сматрају елитним и које играју значајне водеће улоге, а елитних особина, културе, образовања, знања, личне и друштвене одговорности и интегритета углавном им добрано мањка. То је та, не баш ситна, разлика између јуче и данас, када је о елитама реч. Није исто бити и заузимати место и играти улоге. За сутра и не питајте. Када то сутра коначно стигне, ако стигне, јуче и данас неће ни бити важни јер је, по логици ствари, будућност најважнија.

 

Е, МОЈ ДОБРИ ПЕКИЋУ

Обожавам Борислава Пекића још од оне године у којој се рађало ЗЛАТНО РУНО V, када је један једини пут, у мојој кући, на нашем Врачару, попио свој чувени чај без шећера, који сам му лично приредила. ЗЛАТНО РУНО V тада је већ било у штампарији, а Пекић још није имао преведен дијалог који два лика у књизи (Ивана и Giovanni) воде на италијанском језику. Неко му је препоручио мене (знам ко) и Он се јави телефоном, а потом лично донесе текст за превод. Одмах рече да ће платити колико год треба, само да урадим што пре, да они у штампарији „не стоје“. Будући да ме затекао за писаћом машином опкољену ситном децом која су ми се пентрала по леђима, помало запањен том креативном гужвом, Пекић се много извињавао што је рок кратак. Када је дошао по готов превод, замолио ме је да га, због брзине и осталих околности, не штедим са ценом. Љупко сам се насмешила и казала: урадила сам то за Вас, али Ви немате толико пара да то платите. Мада видно изненађен, али и сам љупко осмехнут, одмах је одустао од намере да ме даље убеђује да узмем новац. „У реду, послаћу Вам књигу кад изађе из штампе“, рекао је. То ће бити довољно, закључила сам и испратила великог писца до излаза. Међутим, пролазили су месеци, а мој примерак књиге није стизао. Знала сам да је Пекић у Лондону, али ипак једног дана окренух телефонски број његовог београдског станишта. Ако се добро сећам, јавила се госпођа мајка и казала ми да је Бора у Лондону, али да треба ускоро да дође. Ја њој лепо саопштим да је Он мени дужан мој примерак књиге и да му обавезно пренесе да то очекујем. Након извесног броја дана поштар је донео мој примерак ЗЛАТНОГ РУНА V, у којем је лепим латиничним Пекићевим рукописом исписано: „Госпођи Пантовић Врховац уз поштовање и захвалност за помоћ коју ми је указала. Борислав В. Пекић“, са датумом, наравно: „Београд, 15 јун 1982.“ Причам ово јер сам недавно, када му је на Цветном тргу постављен споменик, поново била срећна захваљујући Пекићу. Мени се тај споменик једноставно свиђа. Допада ми се јер све асоцијације које побуђује оживљавају Пекића на неки веродостојан начин, па све бесмислене расправе потире чињеница да су иза постављања споменика стајали фонд који носи Пекићево име и његова породица, његова супруга. Љути ме што смо народ који недовољно поштује своје великане и што има и таквих који их користе за нека ситна, лична и дневнополитичка разрачунавања.

 

ЋУТАЊЕ (НИ)ЈЕ ЗЛАТО

Истина је да је интелектуална елита у Србији тиха, некако скрајнута. Није јасно, додуше, да ли је ућутана или се из конформизма не оглашава. Они добро збринути, што су се с политичким елитама сваког режима добро разумевали, ћуте јер им више ништа није потребно, а и што би се у глувом времену бесплатно експонирали. Они који, као и већина обичних грађана, једва састављају крај с крајем ћуте из страха да им не буде још горе. Могли би неким несмотреним речима да добију значај који очигледно немају, па да их то додатно кошта. Трећи, пак, што ту и тамо понешто зуцну, они ћуте јер су свесни чије је ово време и какви људи и појаве се сада цене. Да не цитирам ни Иву Андрића ни Мешу Селимовића, ни оно о фукари и сличним стварима. Ту и тамо неки проговоре, критикујући све или подржавајући неку политичку странку или лидера, да нас подсете да се, кобајаги, може истовремено бити и за и против иако народна пословица каже да не може и… и… Најпунија себе очигледно је наша политичка елита, таква каква је. Пуна су им уста бриге за државу и народ, а истовремено пуни су им и џепови. Пуне их све време док су на власти, а и касније, пређе им у навику. Није познато да је ико од њих за време мандата осиромашио.

 

ЛЕГЕНДЕ НАШЕ НАСУШНЕ

Сећам се добро и сопственог „случаја“, кад је ђаво на „овим просторима“ однео шалу. У РТС, где сам тада била уредник сложених пројеката с најмањом платом и највећим бројем емисија у Бункеру, дошао је А. Тијанић. Било је то право драмско позориште, тај његов долазак у РТС у својству генералног директора. Неки новинари одмах су отишли у пензију, на село, којекуде, склонили се од (на)долазећег. Други, они на највишим управљачким местима, пресавили су се у појасу и сагнули се до црне земље, „апсолутно“ и беспоговорно. Били су спремни на све само да не изгубе фотељу. Чинили су то тако вешто да су се у тим фотељама „гнездили“ све док их године нису прегазиле, а и сам Тијанић напустио. Због њих, и оних који су им се по разним основама у међувремену придруживали, РТС никада више неће имати углед и професионалне домете које је раније имао. Они су здушно допринели да овдашње новинарство постане оно што, нажалост, данас јесте. Схвативши да ћу и сама морати да се савијем до црне земље или ћу благовремено, из ко зна каквих разлога, још једанпут добити отказ, одлучила сам да одем самовољно. Речи Слободана Селенића да је „новинарство добро за писца само ако га на време напусти“ употребила сам као моћан аргумент и те 2005. године отишла из РТС и посветила се лепој књижевности. После тога Тијанић и ја смо, при ретким сусретима, били „на Ви“. Данас, након тек нешто више од једне деценије, ни слутити не можете колико је то тада био неуобичајен и храбар чин. Зато, с извесном дозом доброг хумора, субјективно верујем да је требало да баш ја будем први добитник „награде за новинарску борбеност Александар Тијанић“, ма како се ово разумело. Као свака медаља, и легенде наше насушне имају два лица. Није невероватно да ће „они који долазе“, нека нова младост, наћи логично објашњење и за ту чудну појаву у тадашњем односу политике и новинарства да се за генералног директора највеће и најмоћније информативне куће, државне, поставља неко кога су се „политичари плашили“, а о чему су одлучивали управо ти исти политичари.

На крају, ево, опет ми на памет пада једна народна пословица, она да вук длаку мења, али ћуд никада, па с нестрпљењем очекујем резултате избора. Једно је извесно: коме год да сте 24. априла дали свој глас, опет ћемо добити владу какву заслужујемо, а влада ће добити опозицију какву заслужује. Па ипак, мој безразложни оптимизам јачи је од мог објективно оправданог песимизма. Еколошки гледано, то је врло здрав став, па није згорег да ми се у томе придружите.