С(убјективно) О(бјективно)

Једном документариста, увек документариста

 

Кажу: једном министар, увек министар, једном полицајац, увек полицајац. Ма шта то значило, имам обичај да кажем: једном документариста, увек документариста. Ваљда зато што сам непуне три деценије трагала, читала, истраживала, ишла на лице места, свако мало спопадне ме жеља да претурам по старим часописима, да тражим заборављене књиге, да прегледам исечке из новина, и све чешће се љутим што ми памћење више није компјутерско и што налазим толико догађаја чијих појединих детаља не могу више да се сетим. Тешим се, додуше, да ћу се сетити касније јер психолози кажу да човек у старости почиње чешће да се сећа догађаја из ране младости и детињства. А ви, ако мислите да ту нешто може помоћи интернет, варате се, не може! Иако су тих седамдесетих негде у свету већ продавали млеко са фарме преко интернета, ми за те ИТ домете тада још нисмо знали, или нам нису били доступни. Зато сам и запамтила да је од мојих пријатеља први купио компјутер Слободан Павловић, тадашњи дописник Вечерњих новости из Беча…

И тако, распрострем ја по поду још преостале кутије, које неким чудом нису загубљене или намерно бачене приликом неког кречења, и отиснем се, реконструишем догађаје и оно око догађаја. Нећу ни да мислим о томе да ли ће и када ће стари бројеви Политикиног забавника, Интервјуа, Дуге, тадашњег НИН-а и Зум репортера бити дигитализовани. За мога живота неће, то је сигурно. Прво бисмо морали имати прави музеј штампе или музеј медија који би то урадили. Не може све то да стане у Народну библиотеку…

И овај текст почињем да пишем куцкајући једном руком по тастатури, а у другој држећи пожутели исечак, вероватно из горе поменутог Забавника. Није га влага начела, није га преисторијски миш нагризао, једноставно само што се не распада од старости. Ако поштено признам, већ је минуло пола века како сам престала да исецам чланке из Забавника, па није ни чудо што се овај у прашину претвара. А сада ми је јасно и зашто сам га тако дуго чувала. На овом исечку пише да се најстарији сачувани образац писма, такозвани „Парисов папирус“, чува у Цариградском музеју. Процењено је да је тај папирус стар око 6.000 година, а почиње следећим речима: „На несрећу, свет није више онакав какав је био. Свако хоће да пише књиге, а деца не слушају родитеље“. Баш као што и данас, на несрећу, свако пише књиге и деца не слушају родитеље…

И ово наше је време Хлеба и Игара − време великих и прљавих Игара за које,

чини ми се, правила поставља ђаво лично, и време оскудице Хлеба, не меса (препоручено је да се меса канимо јер нас трује) већ оног обичног хлеба насушног, како то народ каже. Додуше, у програму скоро свих партија и странака, чини ми се, пише: Ако немате хлеба, једите колаче. Пише и: Ако су књиге скупе, читајте огласе. Али ја мислим, колико је мислити о томе уопште упутно, да ту нешто није у реду. Или је време за одмор на који два милиона грађана Србије одавно не иде, па неће ни овог лета, или је време за оно што пристојна особа може да мисли, али не треба јавно да каже.