Историја између редова Колумне

Јелена од Мачве

Јелена Анжујска јесте била племенитог рода, али није била из Провансе већ угарска племкиња, ћерка господара Мачве Јована Анђела и Матилде од Пожеге и Ковина

„Традиција о Стефану Немањи носи наслаге осам векова историје и слојеве различитих времена… до 19. века и стварања српске националне државе која је покушавала да оствари континуитет са средњовековном Србијом и када је коначно уобличена слика коју је 20. век, још увек доба нација и национализама на Балкану, даље развијао. Многе црте те слике формиране у 19. веку опстају и данас, пре свега да је Немања створио суверену, независну националну државу. Међутим, сви ови термини средњовековном човеку били би непознати и нејасни. У различитим периодима српске историје Стефан Немања је био симбол различитих ствари. Стога је често тешко разлучити где престаје историја, а где почиње мит о Стефану Немањи – Светом Симеону. За разумевање деловања једног од највећих владара српског средњег века неопходно је сместити га у идејни и политички контекст времена у коме је Немања живео… контекст византијског света краја 12. и почетка 13. века, у коме је Србија градила своје место.“

Све ово горецитирано је из невелике брошурице, друге од неколико које имају заједнички едицијски назив „Немањићи – људи свога времена“, а ова се зове „Стефан Немања, утемељење династичког легитимитета“. Аутор је (веома) млада научница, историчарка Милена Репајић, а издавач је београдски Либер новус.

За мене су овакви редови били право освежење. И изненађење. Изненађење зато што су поменуте брошуре последњих недеља паковане заједно са магазином Недељник. А будући да се појављују недуго после контроверзне серије о првој српској династији, најпре сам помислио да је реч о некаквим популарним, боље рећи популистичким изданцима историјске националне митоманије. Освежење је управо било то што ова група аутора – а већина су са високим академским титулама и осим једног сви имају по тридесетак година – на пристојан, ненаметљив начин управо прави отклон од романтичарских деветнаестовековних мистификација ране српске историје.

Историчарка Репајић је о односу према Немањи још прецизнија: „Током 19. и 20. века Немања је постао симбол уједињења српских земаља у јединствену државу, човек који је зауставио унутрашња трвења међу Србима, према популарном веровању, увек подељене нације. Посматрање Немањине средњовековне државе као централизоване и националне је међутим анахроно и одражава савремену перспективу више него средњовековну реалност. Уколико таква виђења црпу нешто из средњовековних извора, то је жеља Немање, а онда и његових наследника, да у својим рукама што чвршће држе власт у највећем делу државе.“

Држава је у то време заправо – посед владара, а иначе она је дуго била под неком врстом патронатства и уплива Византије.

И други аутори ових свезака имају исти идејни приступ и отклон од мита и стереотипа. А из тога произилази и „слобода“ да саопштавају и недовољно познате или (бар мени) непознате детаље, као и да уводе историјске податке који разбијају уобичајена митоманска уверења.

Тако и Ивана Коматина у књижици „Стефан Немањић – првовенчани краљ“ влада истим тим обрасцем да средњовековне државе ни у националном ни у сваком другом устројству нису онакве какве их из данашње визуре видимо. Обраћања папи/папама за краљевске круне, мењање савезништава у складу са тренутним потребама, интересима и очувањем власти и поседа те брачна дипломатија веома су изражени код свих Немањића. Немањин средњи син Стефан, касније Првовенчани (најпре папском круном), са првом женом византијском принцезом Евдокијом женио се (односно отац га оженио) управо из државних разлога, а отерао ју је готово голу и босу „због неверства“. После ње, а пре брака са Аном Дандоло, имао је за жену такође византијску племкињу, али о томе као и о дужини брака нема докумената. Али зато: „Да је брак (са том другом женом, прим. аут.) окончан пре 1215. говори чињеница да је у то време Стефан планирао нове брачне везе, али се не зна да ли је дошло до развода или је Стефанова друга жена преминула. Иначе, неколико година раније Стефанова кћи Комнина удала се за једног албанског кнеза, а након његове смрти преудала се за другог албанског великаша, чиме су они, иако поданици епирске државе, ушлу у његови сферу утицаја.“

Дакле, на првом месту је „сфера утицаја“, а тек на крају етницитет. А да се не осврћемо на уобичајене предрасуде о томе да ли су већ у то доба могући „албански великаши“ у светлу тезе бившег председника да „најстарије што Албанци имају од баштине јесу бензинске пумпе и робне куће које им је изградила СФРЈ.“

Из свеске Милене Репајић са занимљивим насловом „Краљ Милутин – бракови као средство дипломатије“ преносимо једино – још занимљивији „деманти“ о пореклу Јелене Анжујске. Она јесте била странкиња и племенитог рода, чак није важно што је била католикиња, али није била од Анжујаца: „Краљ Урош Први се оженио прилично касно, 1250. године, када је увелико био владар и када је могао имати близу тридесет година. Његова супруга Јелена, познатија као Анжујска, насупрот популарном веровању, није била пореклом из француског краљевског рода. Она је била угарска племкиња, ћерка господара Мачве Јована Анђела и Матилде од Пожеге и Ковина. У вези с браком краља Уроша и краљице Јелене исплетене су многе легенде, а најпознатија је она о долини јоргована: Урош је за дочек своје младе читаву долину Ибра засуо цветовима јоргована не би ли крајолик подсећао на родну Провансу. Наравно, како Јелена није била из Провансе већ из Мачве, јасно је да је овај догађај потпуно легендаран, али та легенда говори о живом сећању на краљицу које је остало у овим крајевима, којима ће она управљати деценијама након смрти свога мужа.“