Колумне

ЈЕСМО ЛИ СРБИ ИЛИ ИНДИЈАНЦИ

 

Док на неком четрдесетом спрату токијског „Хајата“ испијам саке, јаку јапанску ракију која се прави од пиринча, пита ме знатижељни колега из Јомијури шимбуна: 

– Ако вам није проблем, не разумем зашто Срби често кажу да је Косово њихова колевка? Да ли то значи да сте сви тамо рођени? 

Када сам мућнуо главом, схватио сам да прагматични колега, и још Јапанац, заправо није схватио суштинско значење речи „колевка“. Још горе: колико смо свету успели да објаснимо да је Космет заправо духовно срце српског народа? Не запаљивим фразама, не песничким порукама, не политичким стереотипима, већ пружањем истина које доиста Србима иду у прилог. 

Овај токијски сусрет догодио се пре двадесетак година. Ништа се у међувремену није битније променило осим чињенице да је данас и овде највећа клетва: дабогда живео као Срби на Косову и Метохији! 

Последњи терористички упади у салу у којој српски изабраници говоре о миру само је један од бројних окидача да се јавност усталаса и здушно запита: Јесмо ли ми једини народ на свету од којег Велики Брат тражи да сами себи пуцамо у ногу? И да притом будемо срећни и задовољни. 

Историчар чије ставове ценим Предраг Ј. Марковић у тексту из серијала Повратак у будућност пита и себе и нас: Да ли ћемо ако избришемо из сећања све приче о Косовском боју постати бољи Европљани? Право у центар. Без околишања пише историчар Марковић. 

Они (као) либерални који поваздан туткају нека лака решења косовског чвора – увек сам се плашио исхитрених одлука – заборављају да је Космет много више од српског мита. Док многе земље у свету чувају своје измишљене митове, ми би требало да се одрекнемо Грачанице (1310), Високих Дечана (1335), Пећке патријаршије, комплекса од четири цркве из 13. и 14. века. У Руговској клисури, покрај реке Бистрице, налази се средиште Српске православне цркве. Шта ће нам, по таквима, Богородица Љевишка која се налази у старом делу Призрена, као задужбина највећег српског ктитора краља Милутина. 

Када је велики српски писац Добрица Ћосић, на 14. пленуму ЦК 29. маја 1968. године, први проговорио о антијугословенским, великоалбанским и шовинистичким појавама у Покрајини, био је одбачен и проглашен отпадником. И 1981. године је уважени академик, и писац који је видео даље, предлагао поделу Космета. Ни тада није био правилно схваћен. 

Да ли постоји једноставно решење? Не постоји! Хоћемо ли одустати од сопствене територије? Не смемо и не можемо!  

Док су његови сународници увелико јефтино продавали своју земљу, велики индијански поглавица Сијетл упутио је 1854. године невероватно писмо тадашњем америчком председнику Френку Пирсу. 

Мудри поглавица пише на почетку: 

Велики поглавица у Вашингтону понудио је да купи нашу земљу. Он нас такође уверава о својим искреним осећањима. То је љубазно од њега, јер знамо да му наше пријатељство није потребно 

Без Косова ми не бисмо више били Срби! Размишљајте о томе!