С(убјективно) О(бјективно)

Језа

 

Лето је, време за лаке теме, за предах од свих напетости, антистрес дани у којима је једино паметно вратити се природи, отићи у шуму, загрлити дрво, пољубити ливадски цвет, уронити у неку воду, као у плодову у којој смо савршено пливали, вратити се макар на кратко себи и неопходном спокоју.

Али, свуда око нас догађа се толико зла да ме понекад хвата страх, не онај кукавички страх слабих да те неко не повреди, а ти нећеш моћи да му (уз)вратиш, не обични страх да нам неко може угрозити живот, већ неки неразумљиви, колективно-егзистенцијални, да човек постаје хомо бестијалис, да се „иза брда ваља” нешто тешко, да се с хомо сапиенсом као бићем догађа нешто што прети да постанемо онакви какви верујемо да нисмо и какви не би требало да будемо.

Нисам ја никакав фаталиста, али та узнемирујућа стрепња да иза свега стоји нешто горе од овог што видимо и знамо, спопада ме посебно кад, најчешће из радозналости, погледам неке игрице или на телевизији видим инсерте из сајансфикшн филмова, или читам ужасавајуће бездушне, недопустиво непрофесионалне извештаје, репортаже и описе трагедија које се све чешће догађају.  Исто је и кад слушам све те вести из васколиког света о масовним убиствима и самоубиствима.

Раније, у млађим годинама све те ствари о којима сам сазнавала путем медија, из филмова и чудних прича из необичних књига, добрим делом приписивала сам измишљотинама, машти коју сам сматрала посебном врстом креативности. Тад су се родитељи радовали ако им дете има маште, јер је и психолошка наука тврдила да је машта за креативност, уметничку и научну, а и животну уопште, важнија од знања.

Данас, међутим, гледајући децу, посебно онај осетљиви узраст између 3 и 13 година, тако удубљену у своје телефоне, са слушалицама у ушима, све више несклоне физичкој блискости с другима, с већ присутним сенкама усамљености у још невиним очима, не радујем се толико њиховој маштовитости јер ми се чини да уз застрашујуће сцене и чудне ликове и догађаје, посебно у виртуелном свету, и њихова машта може да оде другим путем, неразумним, опасним, и одведе им разум у безнадну пустињу нехуманости, необичности и страхота, а то је увек пут у пределе зла и отуђености.

Зато је данас одговорност родитеља за будућност деце већа него икада. Не смеју их остављати без објашњења и препустити да сами у својој машти, која се обилно храни чудним роботоидним сликама и окрутним обрачунима супротстављених ликова, стварају свет у коме неће више знати да нису свемоћни, да су од крви и меса, да нису роботи већ само људи.

Децу треба учити да објективно размишљају о стварним догађајима и својим физичким својствима, да распетљавају чворове и да певају, да чују свој глас, да размишљају што чешће без слушалица у ушима и екрана пред очима, јер свет данас много више обећава него што даје и што може да нам дâ.