Историја између редова

Кад је воз „јео сено“

Ако нисте чули за нашег значајног вајара Живорада Циглића Циглу, ево најкраће. Аутор више од педесет монументалних споменика (мермер, поглавито), спомен-меморијала широм „бивше нам земље“, ђак из Аугустинчићеве школе… дичи се са неколико импозантних мермерних споменика Светог Саве, али и медведом званим Копи на Копаонику…

Још већи, необичнији део његовог стваралаштва, међутим, чине скулптуре у дрвету, а том опусу се придружује још већи број дела у комбинацији дрвета и најразличитијих материјала. Оне, пак, најизразитије издвајају Циглу од других вајара и баш то је у центру ове белешке. Која својим почетком можда чуди, јер на овом месту причамо о необичностима из књига, а сад одједном – скулптуре?!

У томе и јесте та цака у вези с којом сам Циглић каже да ради – троугао. Па још укруг. Наиме, његови најмаштовитији радови су представе прича, легенди, скаски и бајки које је чуо још као дете у свом колубарском завичају. И којих се, као и догађаја, сећа са фотографским памћењем. И свака скулптура (то је један) има и „свој“ цртеж (ето га два), али и своју причу (три) – ето троугла. А те приче, заједно са цртежом и фотком скулптуре, он ставља у – књиге. Досад их има три – „Колубарске гагрице“, „Дрвени ратник“ и најновија – „Колубарске јагљенице“ (јагљенице су кокице, попкорн, чобанке их зову у неким крајевима).

Утваре, але, чудесна бића из прича, домаштаних временом, главни су јунаци тих белешки, а – открио сам – Циглић са мало специфичног ироничног хумора, захваљујући поменутом фото-памћењу, описује и многе стварне догађаје. Па кад се из прича одбаци то мало хумора и ироније, добијамо праве репортаже о временима његовог детињства од пре седам и више деценија у том крају и како су дочекиване поједине техничке новотарије као што су „фузбал“, пенкало, купаћи костим на сеоској плажи… Све притом са много аутентичних, а заборављених речи колубарског говора. Бирамо од свега тога овде део из приче „Живео воз“, о дочеку првог „гвозденог коња“ који за собом „вуче шифоњере “ на Лајковачкој прузи и „комадић“ из приче „Бели дугмић“ о првом електричном звонцету на једној капији у селу:

„Паљушани тегле сено да осењају гвозденог коња. Цветовчани вуку јарму да га наране, Медошевци пуне зобнице зоби да има успут. Они храбрији дошли на штацију, они затуцани, што не верују, заузели бусије по трњацима, шумарцима и ћувицима, дрежде, зверају и чекају шта ће бити.

На борачкој штацији граја и гунгула, Цигани свирачи се поређали на перону, зачу се тутњава и шиштање, појави се иза брега машина сва умотана у заставе, цвеће, ћилиме и шаренице. Дотутња на перон, они дрвени прагови утањају и одскачу. Народ се стукну, па кад воз стаде, навали да извире, пипа и пљеска воз; неки га љубе, други грле и милују, па почеше да га ките и каче дарове, пребацују, вежу жицама и узицама, а цигањска капела грми марш за маршом.

Отворише се врата на вагону, поискака краљева гарда, сви гардисти утегнути и уфртљани, командант их поређа низ вагон па нареди: ’Мирно, поздрав надесно!’ Они се завратише и ушукутише, окретоше главе удесно. Појави се краљ лично кроз отворен прозор. Одједном, све замре, занеме, па се проломи: ’Живео краљ, живео воз!’Нагрну раја на воз, баца цвеће па све хоће ближе краљу, он поче нешто да говори, али ништа се не чује, руља запела:

’Живео краљ, живео воз!’

Направи се брдо цвећа, дошло до краљевог прозора. Он се смеје и маше рукама.

Док једни кличу краљу и бацају цвеће, други ките воз, каче и завезују, убацују ракију и прасиће у вагоне. Паљушани дошли код машине, па гужвама сењају точкове, Цветовчани турили пред њу текње јарме.

’Еј, шта радите, склањајте то!’, љути се машиниста.

’Донели смо јарму да га наранимо“ – говоре Цветовчани.

’Не једе он јарму, него дрва’, виче машиниста видевши с ким има посла.

’Е, нисмо то знали, сад ћемо ми’, па отрчаше и почеше да секу брестић поред перона.

Медошевци турају у кабину машиновођи зобнице зоби. ’Узми, да има успут’, вичу на сав глас.“

***

А сад, тај Радомир из приче „Бели дугмић“. Саградио велику кућу и оградио се, па његов рођак Цигла пише:

„Кад се једном повео разовор о овој Радомировој тврђави, тек ће ти Ђура, што је волео да њушка около: ’Није то све, знате ли ви да је он на оне двери метуо један бели дугмић, кад ти дођеш код њега, не можеш као код осталог народа да станеш код тарабе и викнеш: – О, Радомире, јесу ли пуштене џукеле – јок, бато, него лепо дођеш на капију, претиснеш онај дугмић, а оно код њега у кући зазврчи, он изађе да види ко је, онда на тој капији има стакленце ко око, провири кроз то стакленце, он тебе види, а ти њега јок, ако оће отвори, ако неће, пољуби капију па се врати одакле си дошо.’

’Каки, бре, бели дугмић, ама, људи чујете ли ово, јел то истина’, зграњава се Драгојле и не верује.

’Истина, дабоме да је истина, ја сам ономад кастиле ишо у Вреоце и лично претиснуо тај бели дугмић, јер сам већ чуо за то чудо.’

’И шта би кад си претиснуо’, заграјаше људи.

’Ништа, изађе Радомир и вели: ’О, Ђуро, то си ти којим добром…’“