Из Вањиног пера Колумне

Камо среће да нестане струја

Сваке јесени иста прича: биће струје, неће бити струје. Поскупеће струја, неће поскупети струја. Додуше, најављено поскупљење обнародовано је у време кад се струја троши на кашичицу, па смо га постали свесни тек кад су кренуле прве хладноће. Одједном нам је, с растом температуре у становима, постало све хладније око срца, а хладноћа у новчаницима потрајаће до наредних обећаних повећања пензија.

Приче о електричној енергији, иако некада делују као јак струјни удар, уз мало маште, могу освежити свакодневни живот.

Ево конструктивног предлога. Замислите да заиста ове јесени и зиме неће бити струје! Шта бисте прво урадили? Потражили бисте стару лампу на гас и окачили је о лустер! Кућа би замирисала на детињство и сви би се окупили око астала, где се најбоље види. Уместо електричног шпорета, поново би прорадиле пећи на дрва и угаљ. Ватра, као и вода, смирује, опушта и тера људе да размишљају. Уместо сто програма од којих се врти у глави, гледали би само један: пламен у шпорету.

Пошто нема телевизије, комшије би поново почеле да се друже. Сто грама кафе, куц-куц, ево, ми дошли. Присетили би се заборављених игара: таблића, масне фоте, јамба, географије, жмурке… А највише би уживала деца, на коју родитељи забораве кад укључе телевизор.

Ево још једног предлога! Ако заиста нестане струје, неизоставно купите џак кукурузног брашна, па кувајте качамак у великој шерпи за пријатеље. Напољу студен и зубато сунце, дува ветар, магла, а вама топло око срца.

Нема гранд парада, ријалити-програма, певања набеђених певачица – пардон, шкрипања уживо пред ТВ камерама! И то би нас натерало да се подсетимо како се некада певало кад се друштво окупи. Ах, мерака у вечери ране… Лијепи ли су мостарски дућани… Синоћ кад је пао мрак…

Нестанак струје, драги моји исписници, значио би да нас више нико неће плашити у ТВ дневнику, да ћемо вести сами писати, да ће се политичари обраћати само својим супругама и да ћемо, што је најважније, раније ићи на спавање.

Али пројекат звани „нестанак струје“ има један крупан недостатак. О њему, ипак, одлучују они због којих бисмо често радије буљили у ватру него у ТВ екран.