С(убјективно) О(бјективно)

Књигом против грозне стварности  

Не само лети, већ иначе, да није књига врло тешко бих поднела ову грозно прозну стварност. Не би ми помогле ни друштвене мреже ни све ређи појединци из реалног живота с којима још увек желим да проведем понеки драгоцени сатић преосталог ми овоземаљског времена. Истина је да се још увек нормалне особе све чешће најбоље осећају у сопственом друштву. Тако је и са мном. То осамљивање није отуђеност ни недостатак реално одрживих комуникација. То је само линија мањег отпора. Једноставно, људима је постало тешко да слушају или разговарају о стварима познатим, старим и јасним, већ убуђалим али нерешеним, као да су нове и важне. Да су икоме икада биле довољно важне, већ би биле решене. Зато је природније окренути се себи. Сам себи човек никад не може бити досадан, глуп ни наметљив, а камоли груб, себичан, некултуран и злурад, а разговори при све ређим сусретима с другим људима ионако су постали скоро шифровани, кратки и недефинисани, под претпоставком да сте уопште успели било шта казати пре него што се огласи ваш телефон или телефон оног с ким сте застали. Укратко, сами са собом, ако ништа друго, макар никад не губимо време.

Наши пензионери пак, и овог лета радо су се присећали дана кад су певушили „Април у Београду“ и кад смо на „овим просторима“ још имали и годишње доба које се звало пролеће и годишњи одмор. Сада претежно имамо само хладну зиму и врело лето на ужареном асфалту с којег бежи све што побећи може и има куда. Али не брините, навикли су се наши пензионери на године без годишњег одмора и нису отишли на неке егзотичне дестинације, одакле се голишави и хвалисави јављају најчешће јунаци таблоида, они мало „тежи“, јер ови новијег датума и безначајнијих биографија егзотику још увек траже у Будви, у братској Црној Гори, где се, хтели не хтели, сусрећу разни победници многобројних такмичења и натјецања широм лепе некадашње Југе, доказујући тако да упоредо с политичким званичницима и они раде на сарадњи, приближавању и стабилности банана земаља и квази суверених држава региона. Верска, културна, национална, сексуална и сва остала опредељења постају небитна пред једином поделом која има смисла, а то је подела на оне с пуним и оне с празним новчаником. Оне који новчаник уопште немају да не помињемо. Дакле, та огромна већина пензионера којих није било на улицама нису били ни на летовању, ни на мору, ни на планини. Они су се повлачили у своје преостале одаје у којима, како статистика каже, најчешће нема ни климе, расхладног уређаја, а камоли базена испред куће. Ту су чекали да лето прође, испомажући се апелима с ТВ екрана да нико без преке потребе не излази напоље у већем делу дана. Они који нису излазили ни кад сунце зађе, молили су бога да неко наиђе и исприча им како се против ненормалне жеге боре остали који такође не могу стићи ни до градских купалишта, а камоли до такозваних егзотичних дестинација.

Али не закључујте пребрзо. Наша основна преокупација ни овог лета ипак није била преживљавање већ (природно) тежак и дуг пут и неизвестан улазак у ЕУ. Све пршти од тог неритмичног корачања и пркосне одлучности да се с тог пута не скрене. Као свесни патриота дозвољавам само једном оку да мало завири у стару свеску записа, кад тамо, чак и врла Исидора о европејству збори: „…с нама уопште, и с нашим европејством, тако је некако као с оним шумским духом који је придобио принцезу и одвео је кући, али ју је ту морао чувати више но очи у глави, јер је она, поред симпатија за нову околину и живот, показивала и извесне наклоности да бежи. Једнога дана, дух задрема после ручка мало темељније но обично, а принцеза утекне. Само мало после тога дух се пренуо, скочио, видео шта се десило. С највећом снагом и највећим својим кораком јурне за одбеглицом. Снага и скок његов били су међутим толики, да је већ с првим раскораком премашио и далеко за собом оставио принцезу. Лутао је после још дуго, али није успео да нађе и врати своје благо. Код куће је ударио у горко плакање: што је немоћан да једно тако нежно, при том толико вољено створење, сачува, или бар достигне кад покушава да бежи.” Тако некако.