Историја између редова

Ко је заиста уловио Буху (Љубишу)?

У начелу, следећи редови могли би да носе поруку/питање: Чему треба веровати више – новинама и телевизијама или – књигама? У појединостима, пак, изгледа да је најбоље веровати поузданим сведоцима и учесницима догађаја о којима се пише и говори.

Па још ако су сведочења у књигама, трајнијим, ваљда, од новина и ТВ-вести, утолико пре.

Сви ми који смо из медија (са)знали да је својевремено Љубишу Буху Чумета, тада потенцијалног заштићеног сведока у суђењу за атентат на Зорана Ђинђића, из Анкаре, где се пријавио, до Братиславе, где је саслушан, „транспортовао“ МУП Србије, свакако ћемо се изненадити кад сазнамо да није тако било.

Горан Петровић, бивши начелник Ресора државне безедности у првој години Ђинђићеве владе у својој књизи анегдота из Службе – „Весела Удба“, даје на више страна и у више прича такорећи трагикомичну сторију о том догађају.

Цитира и реченицу Душана Михајловића из једног фељтона, која гласи: „Тај задатак пребацивања Чумета из Анкаре у Европу обавио је пуковник Миле Новаковић, који га је пребацио у Братиславу.”

Аутор „Веселе Удбе“ је овај министров навод, колико год озбиљан био, прокоментарисао у духу наслова своје књиге са – „да пукнеш од смеха”. А још и додаје да су се он и бивши амбасадор у Словачкој Мирослав Копечни томе још неколико пута насмејали.

Иако се сугерише духовити аспект, из сторија у Петровићевој књизи се види најпре да је читаву акцију пребацивања Чумета у Братиславу организовао баш он с неколико сарадник,а и то из Министарства иностраних послова где је тада радио. А да су људи из МУП, што из инертности, што и нехотице – сметали и одуговлачили акцију.

Поменути амбасадор Копечни, такође је по Петровићу један од најзаслужнијих за успех акције. И, како стоји у том низу прича о Бухи у Словачкој, он је био најизложенији и низу нимало дипломатских, баш напротив, мангупских бахатости „принудног госта” који је једно време био смештен у амбасади.

Међутим, оно што сторију о Бухи у Словачкој чини горком и друштвенополитички веома релевантном, садржано је у причи „Позив”, из које дословце „преписујемо” из књиге њену прву трећину:

ПОЗИВ

Наравно да амбасадор Копечни никад након тога није ни видео Буху нити га звао. А и зашто би? Али неколико дана након убиства Зорана Ђинђића зазвонио му је телефон.

– Ало, амбасадоре, Љубиша овде!!

– ??!!

– Ма, Чуме, бре!!

– А, то сте ви, господине Буха. Изволите.

– Па јеси ти видео ове будале??

– ??!!

– Ја им лепо кажем…

– Не разумем вас баш најбоље, господине Буха. Не знам о чему и о коме причате?

– Ма, ја им лепо кажем убиће вам премијера, а они ме бре месец дана дркају за неко кило хероина??!!

Сама прича је, верујемо коментар, па потписник ових редова остаје без даљих речи!

(Горан Петровић, „Весела Удба“, друго издање, 2016, стране 229. до 241.)