Дневник младог пензионера Колумне

Коров против памћења

Кад сам ономад отишао у родно Краљево да говорим о књизи свог некадашњег наставника Ђола Симића, наврла су сећања на тинејџерски живот поред плаховитог Ибра. У садашњим тесним краљевачким улицама, јер су их закрчили онолики аутомобили, играли смо шездесетих година мали фудбал. И никоме нисмо сметали. Ђачке торбе су биле полупразне, носили смо униформе, волели своје наставнике, родитељи су се међусобно посећивали, пили смо сокове од боровнице, увек јели врућ хлеб, мазали се каткад шампитама код „Мусе“ и увече неуморно шпартали главном улицом. Горе, доле, горе, доле. Скоро бајковито време.

Да, мој некадашњи омиљени наставник Ђоле написао је сјајну књигу о првом ћелавцу Краљева, Мији Сарићу, ћудљивом чаробњаку речи, значајном културном делатнику и човеку који се памти. Сви ми, тадашњи талентовани полетарци, „гутали“ смо Мијине новинске приче и репортаже. И свако од нас потајно је прижељкивао да једнога дана буде Мија. Новинарчина!

Нема града у Србији који нема свог господина Мију. То су људи који су својеврсни белег сваког места.

Док сам исписивао овај дневник, инжењер Никола Чукановић јавно је испричао невероватну причу о свом суграђанину и колеги Радославу Ракоњцу, који проводи пензионерске дане у својој Сјеници.

Зашто је Радослав толико важан за српску јавност? Никола је врло убедљив. После завршеног факултета, спровео је идеју Јосифа Панчића о пошумљавању пештерске голети. У селу Штављу био је центар ОРА Пештер, који је трајао пуних 12 година. За то време је 12.000 бригадиста засадило 24 милиона садница смрче, црног и белог бора, обичне и сребрне јеле, ариша и Панчићеве оморике. Раде и ударници променили су климу Пештерској висоравни. Да то није урађено осамдесетих година прошлог века, у Сјеници би температура зими била минус 40 степени.

Јесмо ли се одужили тихим људима, који су у својим местима остварили велика дела? Нажалост – нисмо. Дозволили смо да им гробове прекрије коров, многи нису постали ни заслужни грађани својих места, нема монографија о њима, а долазе генерације које ће још мање знати о неимарским прецима.

Брисањем прошлости тешко можемо корачати у будућност!

 

Миломир Краговић