Дневник младог пензионера Колумне

Кравица долази из Нове Вароши

 

И овог последњег петка у месецу, а тако већ тридесет година, на београдској станици чекам аутобус из Нове Вароши. Стиже око шеснаест сати. Понекад и касније, јер то зависи да ли је возач направио јагњећу паузу.

Готово исти чекају поменути аутобус, тако да успут пријатељски чаврљамо о светским и локалним темама. Да убијемо време.

За оне који не знају, овај аутобус има своје симболично име: Кравица. Због тога што превози чабрице правог, домаћег златарског сира. Додуше, можда смо сви ми који чекамо грешни, јер за овај сир се не добија фискални рачун, па тврди порезници могу рећи да се налази у „сивој зони“.

Стигао је, по обичају, полупразан, али сви гепеци пуни пластичних кантица полумасног и масног белог сира који, проверено, нема грешку. Не плаћа се порез, али знамо шта једемо.

Викенд проводим у Бождаревцу, јер шљиве стижу, па их ваља сакупљати у велике чабрице.

– Биће ракије! – виче преко ограде мераклија Жика.

– Сврати, да те нешто приупитам – узвраћам.

Жика ми стручно објашњава да у буре од сто литара треба сипати и око пет килограма шећера, јер он побољшава врење и имаћу више ракије.

– Знаши ли ти, мој друшкане, да ускоро нећемо моћи да печемо ракију без брендирања – рекох наизуст.

– Ко може да ми забрани да од својих шљива печем ракију за себе? – разрогачи очи Жика.

– По правилима Европске уније, род мораш да пријавиш, па онда дођу из општине… – почех да објашњавам.

– Каква Европска унија, нема те силе која може да уђе у моје двориште – љутито ме прекину, иначе смирени Жика.

Професор Нинослав Никићевић, експерт за ракију, тврди да Срби пију лош алкохол. Нашој препеченици једва је дао тројку. До 2010. године било је 3.500 произвођача, а данас око 400. И да знате, у Србији се годишње произведе дванаест милиона литара алкохола. Највише је оних који раде на црно. У Молдавији се просечно попије 17,4 литара жестине по глави становника. Не заостајемо много: у Србији се испије 12,8 литара. У Србији се пије из чокања, у Војводини је популаран фићок.

Док размишљам да позовом ветерана Шуцу, који има најбољи казан, да уговорим на време, гласно се питам: Зар ће Брисел да нам одређује какву ћемо препеченицу да пијемо? И који сир да једемо?

Присетих се и афоризма легендарног Душка Радовића: За разлику од доктора наука, сељаци имају више знања него стручне спреме.

 

Миломир Краговић