Историја између редова

Лажи Блајбурга

Божидар Андрејић

Најискреније – који год би се део цитирао из „Аргентинског романа“ хрватског новинара Драга Пилсела, био би занимљива „контра“ многим стереотипима и драгоцено сведочанство о ономе што многи мисле да знају, а не знају. На пример, како је (била) организована „усташка заједница“ у Латинској Америци. Аутор (1962, још увек право име Карлос Звонимир Пилсел) дошао је из Аргентине у СФРЈ пред њен крах, 1989, како би као питомац фрањевачког реда наставио студије филозофије и теологије. Данас је осведочени мировњак, антифашиста и антинационалиста прилично јаког гласа у јавном животу. Каже да је прошао тежак процес „самоослобађања“ које препоручује и другима.

Поглавникова, Павелићева слика, који је био и пријатељ „обитељи Пилсел“, каже, „рјешила је многе домове хрватских послијератних исељеника у Аргентини. Живјели су у илузији, или у страшној заблуди, да тај човјек представља нашу домовину или државу, у заблуди која још постоји у мојој родној земљи и коју хране многи од мојих некадашњих пријатеља…“ Ево шта Пилсел, који каже да је „НДХ била злочиначка од самих темеља до задњег дана“, пише о „митологији“ Блајбурга: „Рано ујутро у суботу 5. свибња 1945. из Загреба је полетио авион према југу, према Јадрану и Италији, којим су управљала два заробљена америчка пилота у пратњи двојице усташких часника. Они су носили тек састављени Меморандум владе НДХ с потписима свих министара, упућен главном заповједнику савезничких снага у Средоземљу, енглеском маршалу Александеру, који се налазио у Цасерти крај Напуља… Усташка влада у том документу изјављује да ’слободно подручје Хрватске’ ставља под заштиту заповједника савезничке војске у Средоземљу те предлаже да се на то подручје упути војска под његовим заповједништвом, којој ће се ’придружити хрватске оружане снаге’. Вјеровали или не, точно тако: усташе ће се придружити, а не предати – савезничкој војсци, и то на слободном подручју Хрватске; значи, ослобођене од партизана… Дакле невјеројатно, али доиста тако, црно на бијелом. Након што су четири године били највјернији слуге Хитлерове Њемачке, и као такви објавили рат западним силама, након што су у властитој земљи починили беспримјерене злочине и осрамотили хрватски народ, усташки су квислинзи сматрали да се могу позивати на Атлантску повељу западних демокрација, и то у име хрватског народа. Одмах након што је тај јадни Меморандум одаслан, та иста усташка влада доноси одлуку… да сљедећег дана започне свеопћи одлазак војске и цивила према аустријској граници. Винко Николић записује у свој дневник: ’На граници ће нас прихватити Англо-Американци. Тамо ћемо бити преуређени и наоружани, опскрбљени свим потребним средствима модерног рата, па онда кренути натраг у борбу за ослобођење, што би имало услиједити за неколико дана, дапаче, неки мисле да би Енглези могли у Хрватску стићи и прије.’“

Али пре него што је из Загреба „кренуло мноштво у бијег… маршал Тито већ је имао усташку понуду британској армији…“ Па зато: „Према сјећањима и Црљена (Данијела, усташког пуковника) и присутног преговарача НОВ-а за предају, потпуковника Милана Басте, генерал Скот (британски командант), како би прекинуо сваки даљњи разговор с усташко-домобранским изасланицима, нагло је устао и окренувши се Басти рекао: ’Господине потпуковниче, моји тенкови су вам на располагању!’“

„Потпуковник Баста на томе се захвалио јер му тенкови нису потребни.“ А ни сат потом већ око четири после подне „посвуда око Блајбуршког поља… почеле су се појављивати бијеле заставе, односно разне свијетле крпе, кошуље, мајице.“ Било је тог 15. маја ту и сукоба усташа међусобно, у чему „број мртвих није могао пријећи 40“.

„Бројне усташке јединице су се предавале, па чак и међу онима који се очајнички упорно никако нису хтјели предати, те се и дан-данас тврди да то никада и нису учинили. Старији цивили, жене и дјеца, од којих, хвала Богу, неки и данас живе, свједоче како су потјерани кућама док је око 35.000 заробљеника одведено преко Цеља у Марибор, гдје су који дан потом почињени доиста бројни злочини. Нарочито у Тезном. Овдје желим напоменути да литература о блајбуршкој митологији већ годинама на стотине начина понавља као главну кривњу за хрватску судбину на Блајбургу такозвану издају британске војске… Међутим, да би се тај смисао могао одржати, потребно је споменуте неистине посложити у конструкцију цијелога низа каузалних неистина, почевши од усташко-домобранске предаје енглеској војсци, па се онда чињеница њихове стварне предаје Југославенској армији може назвати изручењем, што је такођер неистина, након које слиједи да су они који су на тај начин издани, логично, према тому, и невини, што је још једна неистина, а будући да су тако невини изручени својим прогонитељима, па је то онда злочин. А онај над којим се врши злочин жртва је те стога не може бити злочинац, па је том логиком ваљда и амнестиран од свих злочина почињених у претходне четири године! Остаје тако на Блајбуршком пољу за будућност дух ’часне и славне усташке војске НДХ’, која се заправо никоме никада није предала, а злочинци су једино они који су је ондје издали и заробили. Ако је на Блајбуршком пољу извршено тек једно срамотно заробљавање небичнога мноштва људи, војника и цивила, међу којима је био и прилично велик број и те како окрвављених – онда Јасеновац постаје оно што је увијек и био: стравично осамљен и неуспоредив злочин у повјести хрватскога народа.“