Моја прича Вести

Наши преци су били бољи од нас

Лазар Ристовски (66) се са правом може похвалити дугогодишњом успешном и богатом глумачком каријером. Било да је играо епизодне или главне улоге у филмовима, серијама или позоришним представама, увек је остављао печат који се не заборавља. Мајстор свог заната се опробао и као редитељ „Белог одела“ и „Белих лавова“, али је продуцирао и десетак пројеката који су имали велику гледаност код публике.

Увек је волео и да пише, тако да за сада потписује два романа — „Бело одело“ и „Како сам добио Оскара“, али је аутор и збирки прича „Улична академија“ и „Једноставне приче“.

Лазар је већ скоро четири деценије у срећном браку са колегиницом Даницом, са којом има синове Петра и Јована.

После успешне заједничке сарадње на играно-документарном филму „Панта Драшкић — цена части“ са сином Петром, поново су удружили снаге и у пројекту „Краљ Петар Први“, филму рађеном по роману „Чарапе краља Петра“ Милована Витезовића. Након седам година рада на овом великом пројекту, филм је ових дана премијерно приказан, а глумац је добио све похвале за улогу краља Петра Првог, као и Петар Ристовски, за режију поменутог остварења.

Лазар Ристовски истиче да је ова рола круна његове глумачке каријере, а нада се да после овог филма неће нико моћи да каже да је патетика сувишна, ако за њу постоје прави разлози.

— „Краљ Петар Први“ је у суштини антиратни филм. Сваки ратни филм, који говори о страхотама рата је антиратни. Али, у исто време, овај филм носи поруку да су наши преци били бољи од нас — прича Ристовски.

Изјавили сте да је ова улога круна Ваше каријере. Да ли сте се уморили од глуме и значи ли то да идете у пензију?

— Ја сам већ у пензији скоро годину дана, а никада нисам више радио. Али ме је овај посао баш изморио. Међутим, ово је леп умор. Лепо је жртвовати се зарад оваквог пројекта. Нема великог резултата, ако човек не да све од себе.

Пошто нисте навикли да не радите, како ће изгледати Ваши пензионерски дани?   

— Ево како. Кажем Вам — нисам никада више радио. Можда не бих радио да сам зарадио довољно пара да не морам да радим. Знате, моја пензија је сада око 55 000 динара. Ја морам да радим. Срећа је да волим ово што радим.

 

Ако не будете снимали, да ли ћете се окренути само писању и имате ли већ нешто у плану?

— Имам. Ја нисам писац који пише сваког дана и зато нисам професионални писац. Ја сам приповедач, који понекад почне да прича приче и да их записује. Ускоро ћу поново почети да се повлачим у ложу усамљености, одакле се свет боље види и одакле човек сам себе боље види.

Пре скоро четири и по деценије сте снимили први пројекат, а у браку сте непуних четири деценије. Колико Вам је супруга Даница била ослонац у животу?

— Увек.

Какав је осећај када снимате са супругом, а син режира пројекат? Понос, срећа или…

— Помало ме је и срамота. Шта има ја пред њима да глумим?! Па ми се предобро знамо да бих ја опет њима ту нешто изигравао.

Иако сте у почетку мислили да ћете Ви и режирати овај филм, крајња одлука пала је на Вашег сина Петра. Због чега?

— Пошто смо филм паковали тако дуго, Петар је у међувремену режирао неке ствари и сазрео. Видео сам да он тај занат познаје боље од мене и са великим задовољством сам му препустио редитељску палицу. На сву срећу. Ја никада не бих направио тако добар филм као он.

Када сте, током снимања, били најпоноснији на сина Петра?

— Петар је истинска звезда овог пројекта. Он је био оно свевидеће око за које сваки глумац игра пред камером и у позоришту. Глумац воли то око. Петар нас је посматрао тим оком врло критички, али са љубављу. Глумци су то осетили и давали су најбоље од себе. Он је показао да воли глумце и да зна да ради са њима. Филмски редитељи то често не знају.

Коликo је Петар сазрео од првог заједничког играно-документарног филма Панта Драшкић — цена части и у чему Вас је сада највише изненадио?

— Сазрео је и много тога научио. Изненадио ме је емотивношћу којом је зрачио и коју је преносио на целу екипу. Он је, ваљда, био најмлађи од свих, а често је био најмудрији. Срећан сам што сам видео како мој син влада материјом.

Поједине Ваше колеге не воле себе да гледају на великом платну. Какав је случај са Вама? Како сте реаговали када сте гледали себе у улози нашег краља?

— Знао  сам да сличност постоји и у том смислу сам био опуштен, јер када се игра нека историјска личност, та сличност је неопходна. После долази надоградња. Не гледам се много или уопште, док снимам. Нисам од оних глумаца који контролишу сваки дубл на снимању. Знам увек шта сам и како урадио, а искуство ме је научило да видим себе са стране и да ми није неопходно да се огледам у огледалу дисплеја и дивим свом умећу.

 Многи су филм, а и Вас, коментарисали и пре саме премијере. Какви коментари Вас највише погађају?

— Погађају ме коментари, јер су упућени на нешто што још  није готово. На нешто што људи нису видели, а коментаришу… То раде глупи или зли људи. Остављам њима да уживају у својој злоћи. Сада нека дођу и виде филм, па нека поштено кажу да ли су погрешили. Мислим да је у реду да ме неки не воле. Знате шта… Читао сам скоро изјаву великог Џонија Штулића, који је рекао: „Јеб*ш човека кога сви воле.“

И поpед ове улоге, за коју кажете да ће бити круна Ваше каријере, које су, по Вама, роле обележиле Вашу каријеру и које једноставно волите?

— Не смем то да радим. Не смем да одвајам једне од других. Оне се наљуте када поменем једну, а не оних осамдесет других. Чак и оне најгоре имају право да се љуте. И оне су ме нечему научиле. Ипак, последња улога се некако увек издваја. Краљ Петар ће ме обележити заувек.

Ako ce ипак одлучите да наставите са глумом, која улога би Вам била изазов после краља Петра Првог?

— Верујте да немам паметан одговор на ово питање.