Друштво и ми У жижи

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА Убиства, пљачке и батине

Ко није пажљиво пратио медијске извештаје, ево фрапантног податка: само у првих шест месеци ове године у Србији је убијено 12 старијих особа!

Од тог броја, 10 се односи на жене старије од 60 година које су живот изгубиле у породичном насиљу. У три случаја убице су били њихови синови, у три случаја ћерке, у два случаја унуци и у два случаја партнери (у једном брачни, а у једном ванбрачни).

– Оно што знамо, ниједан од тих случајева није био познат службама заштите, иако је барем према новинским извештајима, насиље у тим породицама било присутно дуже време. Да је барем нека од тих жена пријавила насиље, можда би данас била жива – каже Надежда Сатарић из Удружења Amity.

Логично се постављају питања зашто је насиље у порасту, како га искоренити или барем смањити, ко су насилници, зашто су сениори мете и зашто трпе и прећуткују све – од батина до занемаривања.

– Насиље над старијима као да је најбоље чувана тајна не само у нашем него и у многим другим друштвима. Свеприсутно је, али се о томе мало говори. Узроци су различити, али општа атмосфера у друштву, где је деградирање старијих постало нормално, где су се неке моралне вредности изгубиле, али и где је економска ситуација тешка, више је него повољно тло за злостављање старијих и немоћних као најлакшег „плена“. Злостављање се дешава чешће него што мислимо, а најраспрострањенији облици насиља над старим лицима су небрига и економско злостављање. Поред случајева физичког и сексуалног злостављања старијих жена за које чујемо у медијима, често се организовано пљачкају старије особе – потврђује Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности.

Надежда Сатарић додаје да је користољубље најчешћи узрок насиља над старијима, било да се догађа у кругу породице, било када насилници једноставно типују старије особе код којих ће извршити провалне крађе.

– На мети су најчешће имућнији пензионери, они који примају иностране пензије, па затим старије жене које живе саме и које су болесне. Није мали број породица где су пензије најстаријих чланова једини редовни извори прихода и то зна да буде камен спотицања када старији уопште и не располажу својим новцем. Некада су они, једноставно, сметња у кући, па би млађи да их се што пре „ослободе“ – објашњава председница Удружења Amity.

Повереница подвлачи да је насиље над старијима кривично дело које треба да се пријави. Међутим, старије особе често се стиде да признају да их злоставља неко коме верују.

– Плаше се освете или казне, забринуте су за своју будућност, а могу имати и осећај породичне лојалности. Све то утиче да се мало пријављује. То много чешће уради неко од комшија или рођака или се случајно открије. С друге стране, често старије особе нису свесне ресурса и институција које им могу помоћи (саветовалишта, центри за социјални рад, полиција…). Институција Повереника свакако је место где могу потражити помоћ. За смањивање насиља треба много тога урадити. Оно што најмање кошта, а што је најтеже, јесте елиминисање стереотипа. Градити позитивну слику о старости, јавно признати ауторитет, мудрост и укупан допринос старијих, развијати међугенерацијску солидарност, то је почетак пута ка друштву за сва животна доба. Сви бисмо да доживимо „неке лепе године“. Да ли ће нам бити лепе, зависи и од тога да ли их таквим ми чинимо за оне који су већ стигли до њих – казује Јанковићева.

И Сатарићева каже да на првом месту треба радити на васпитању деце од најранијих дана, неговати култ ненасиља, узајамног поштовања и вредновања доприноса старијих.

– У школама, у образовне програме увести и наставне јединице о значају генерацијске и међугенерацијске солидарности, толеранције, поштовања и уважавања. Водити континуиране кампање превенције насиља над старијима. Оне могу бити усмерене на општу јавност, којој ћемо слати поруке да је насиље законом забрањено, да је оно кажњиво и да су и они одговорни не само да га не чине, већ уколико имају сазнања да други чине насиље према старијима, да га пријаве. Кампање могу бити фокусиране на високоризичне групе старијих особа, као на пример на старије жене, посебно које живе саме, које су болесне и сиромашне. Потребно је и едуковати старије о томе шта су све акти насиља – саветује Сатарићева.

Она скреће пажњу да је насиље и када неко занемарује ваше потребе, почев од потребе да идете код лекара, да набавите све неопходне лекове и ортопедска помагала, да купите нову обућу, адекватну одећу, да имате квалитетну исхрану:

– Насиље је и када вам ускраћују да виђате своје унуке или пријатеље, насиље је када нико са вама у породици по цео дан не проговори ни реч. Све су ово облици психичког насиља. Посебно је алармантно у последње време и економско насиље. То су случајеви када други мимо ваше воље располажу вашим новцем, када злоупотребљавају да ставите вашу имовину под хипотеку да би они узели кредит који касније не могу да врате, па вас могу довести у ситуацију да постанете бескућник под старе дане. Насиље је и када вас присиљавају да се одрекнете наследства у корист млађих наследника у случају смрти брачног партнера.

Нису ретки случајеви да најближи сродници, деца и унуци, узимају целе пензије, туку мајке, очеве, деде и баке.

– Иде до тога да их избацују из њихових сопствених станова. Недавно сам чула причу да су унуци баку затворили у собу док су у стану правили журку, без могућности да оде у тоалет или да нешто поједе – сведочи Бранкица Јанковић.

Наше саговорнице откривају да постоји насиље и тамо где га многи од нас не би очекивали – у социјалној и здравственој заштити, у установама за смештај старијих. Ту се злостављање јавља код храњења, купања, облачења, узимања лекова и сл. Без трунке емпатије, а на крају крајева и без одговорности према послу, неки запослени у институцијама понашају се према старијим људима као према непотребним стварима.

Али некада је човек сам себи највећи непријатељ. Тако постоји синдром „бабе робиње“, када старије жене добровољно прихватају у породици превише обавеза на себе и тиме подносе велики терет, а да то њихова деца и не примећују: чувају унуке, спремају стан, кувају, воде бригу о другом болесном члану породице.

 

ХРОНОЛОГИЈА

ЈАНУАР

* Двојица младића отела већу количину новца и злата од М. Б. (68) из Црвенке, убили га и закопали испод шупе

* С. М. (24) ножем убио своју бабу М. Ш. (64) у стану у ком је живела у Руми

АПРИЛ

* С. К. (42) и Г. М. (50) ухапшени су због свирепог убуства М. Ј. (73) из Стопање

* Н. М. (25) из Доње Ливадице на смрт претукао свог комшију М. Т. (77)

* Д. С. (37) на прагу породичне куће у селу Ковачевац заклао баку З. С. (85), а потом је више пута металном штанглом ударио по глави

* Ј. Ј. (18) из Ћуприје ножем нанео тешке повреде деди Т. Т. (84)

ЈУН

* Непознати лопови однели су сеф са новцем и златом вредним 400.000 евра из куће Г. С. (70) из Горњег Буниброда

ЈУЛ

* Деду Јелене Ђоковић, Милослава Радисављевића (83), двојица разбојника везала су за бандеру у кукурузишту у Љигу, тражећи вишемилионски откуп. Ипак, отели су му 26.000 динара и мобилни телефон, а један је ухапшен

АВГУСТ

С. М. из Брестовца употребом силе принудио на обљубу старицу С. Р. (89) из истог места

Пише Ђорђе Томић, илустрације Миленко Косановић