Моја прича

Не признајем поделе у годинама

 

 

Оливера Петровић рођена је 1940. године у Београду. Мајчино име Катарина носи као свој уметнички брош. У детињству је учила балет и сањала светла глумачке и певачке позорнице. Студирала је глуму на Факултету драмских уметности у Београду. Студије је прекинула због глумачких ангажмана, од којих је чувени био рола Коштане на сцени Народног позоришта наше престонице. Освојила је југословенску популарност након улоге Ленчета у филму „Скупљачи перја“. Ромски мелос је прославио на носачима звука и многим позорницама. Заустављеном каријером је платила цену сујетнима и моћнима кад се удала за политичара Миладина Шакића и родила сина Манета (46).

У сенци је провела деценије, увек јака и одважна. На овогодишњем Канском филмском фестивалу учествовала је поводом пола века филмске премијере „Скупљача перја“ и доживела овације. Носилац је националне пензије. Живи као подстанар на Врачару. Воли да време проводи сама, далеко од светлости сцене и у телефонским разговорима са сином. У плану су јој солистички концерт у Београду, објављивање сингла, филмска улога и промоција књиге коју пише.

О којој професији сте маштали као дете?

– Сцена ме је одувек интересовала, од осме године сам играла балет и глуму на часовима руске професорке Софије Великове. Интересовала ме је и глума. Мој отац Будимир Петровић се томе противио, желео је да будем правница. Моја мајчица Катарина ми је у свему била подршка. Она је била домаћица, рођена у Добановцима, а отац је био капетан брода, родом из Ваљева. И као средњошколка сам певала вршњацима на одморима у школи, па су професори од мог гласа мислили да неко пушта радио.

По чему памтите детињство?

– Била сам једино дете родитеља, живели смо у Поп Лукиној улици, близу Саве. Рођена сам 5. марта 1940. године, не кријем године, зашто бих? Нисам била размажена јединица. Послератне године су биле време оскудице. А моја мајка је и од малог умела да искреира нешто и кад кува, шије… Професор социологије и политичарка Весна Пешић била ми је најбоља другарица. Радо је долазила на питуљице које је моја мама врхунски спремала.

Ко вам је био посебно важан лик у детињству?

– Маму сам обожавала и била сам много везана за њу. Она је била нежна, брижљива, племенита, пуна поверења. Њој сам све поверавала, а и моје другарице јер су је много волеле. Све наше симпатије смо њој откривале. Пре него што сам ја родила сина,она је преминула, није дочекала унука. Она ми је била и остала узор.

Од кога сте наследили уметничку жицу?

– Отац је глумио и био члан путујућег шабачког позоришта. Трупа је окупљала љубитеље позоришта, али зарада је била скромна, па је постао морнар. Мој отац је играо главне улоге, код куће их је увежбавао. Кад се отац уверио да ме глума и певање неће проћи, и кад сам постигла успех у јавности, био је много поносан. У унутрашњем џепу сакоа носио је моје фотографије да их показује познаницима.

Кад сте први пут наступили на сцени?

– Професорка Софија је окупила групу девојчица са часова балета за дечју представу у театру Бошко Буха. Била сам у првом разреду осмолетке и требало је да глумим Пахуљицу за коју ми је мајка сашила белу хаљиницу од тила. Девојчица која је имала главну улогу није дошла на премијеру, а ја сам на пробама задивљено учила и речи главне роле. Тако сам трајно заменила несуђену главну глумицу.

Која певачица и глумица су вам биле идоли?

– Нисам имала идоле, али су ми се свиђале неке познате личности попут циганке Дивне. Певала је у кафанама у Скадарлији и често сам с најбољом другарицом Весном одлазила на њене наступе и поклањала јој цвеће. Кад сам постала позната, она је мени даривала цвеће, и то ме је много обрадовало. Певале смо и у дуету кад бих дошла на њене наступе. Код Мире Ступице сам са 18 година била да оцени како глумим за пријемни на студије глуме захваљујући легендарном глумцу Стојану Дечермићу. Самоуверено сам јој рекла да сам рођена за глуму и то јој је било симпатично. Предложила ми је да за пријемни испит спремим једну јапанску песму и део монолога драмске улоге из комада „Хуна“. Утврдила је да имам оно право уметничко зрно и тврдила је да ће ме примити на студије. Самостално сам спремила пријемни испит и из првог сам положила пријемни на ФДУ. После прве године сам студије напустила због сталног ангажмана у Народном позоришту.

Улога Коштане је била важно поглавље у вашој каријери?

– Редитељ Миленко Маричић је од улоге Коштане направио шексипировски трагичан лик и комад није имао класичну поставку. Зато није био схваћен и после другог извођења је скинута са репертоара. Управа позоришта је тражила традиционалну поставку, али редитељ је није желео. Ја нисам добила негативне критике, али тако конципиран комад никад није враћен на сцену.

Како сте се осећали на великој сцени?

– Одувек, а и тада, као риба у води, као да сам рођена за позорницу.

Кад сте снимили прву плочу?

– Певала сам за кафанским столом у неком друштву и чуо ме је редитељ Никола Срејић који је открио Џејмса Дина. Одушевио се мојим певањем и препоручио ми да чујем песме јужноафричке певачице Мирјам Макебе, јер сам га подсећала на њу. Снимила сам те песме и плоча је достигла златни тираж.

Шта сте више – певачица или глумица?

– За мене је то неодвојиво, једнако оба.

Како оцењујете своју улогу Ленчета у филму „Скупљачи перја“?

– То је била моја одскочна даска у свет познатих и више ништа није било као пре. И ја имам необуздани цигански темперамент. И рола Бекима Фехмијуа у том филму је започела његову велику каријеру.

Како сте се борили с уметничком сујетом и завидљивошћу?

– Била сам омиљена у народу и међу колегама, као и сада. Али, кад сам се удала за политичара Милована Шакића, почела сам да осећам хладне ударце који су деценијама трајали и блокирали ми каријеру.

Колико се грађење каријере разликовало на вашим почецима и данас?

– Била сам много посвећена уметности, сваки дан сам радила на себи духовно. Много сам читала, вежбала балет. Нисам седела код куће и чекала ангажмане. Насловне стране не значе ништа, време потврђује или склони са сцене у заборав.

Колико су вам емотивни партнери дали ветар у леђа за пословни успех?

– Неки су ме подржавали, а некад није било разумевања. Волела сам јаке мушкарце, не слабиће. И ја сам јака личност. Ратко Дражевић, филмски радник и некадашњи директор Авала филма, тврдио је да треба да будем највећа светска глумица и није желео да имамо дете. Сматрао је да многе жене могу да постану мајке али не и светске диве. Много ме је професионално подржавао, али сам га оставила јер сам желела да будем мајка. Сваки партнер је имао свој поглед на мене и моју каријеру, ја сам пратила само своју интуицију. Никад нисам пристајала на компромисе и знала сам да то има цену и за емотивне везе.

Колико вам је слава годила и променила ћуд?

– Светла позорнице су само дим и парада, нису ме заварала. На њих не дам пет пара. Одувек сам била сама, без обзира на многе очи јавности. У суштини, уметник је сам. Увек сам одбијала роле где је требало да се обнажим, нисам желела да делим своју интиму.

Који период бисте радо опет живели?

– Ништа не може да се понови и зато ништа не бих поновила. Једне године сам имала четири филмске улоге на Филмском фестивалу у Пули. После тога су ме „другови комунисти“ сахранили за каријеру јер нису подносили брак политичара и уметнице. Слично је прошла и супруга Пеке Дапчевића, била је врсна глумица бачена у професионални мрак. Била сам забрањена деценијама, за мене одједном није било посла нигде јер нисам била политички подобна. Као да сам свима била опасна по каријеру и живот, сви пријатељи су се разбежали. Нестала сам из јавног живота, ишчезла. Муж ми је умро кад је мој син Мане (46) имао 16 година, била сам сину од тада и мајка и отац.

Да ли сте добијали прелоге за чланства у политичким странкама?

– Никад ме ниједан политички лидер није звао да сарађујемо, ваљда зато што се зна да нисам скутоноша. Знам да су потребни компромиси, али не и да пристанем да згазим свој образ и поломим кичму. Стега око моје каријере попустила је тек недавно. Режими су ме кажњавали, народ ме је увек волео. Признајем, све сам стоички поднела.

Како сте опстали?

– Певала сам по забаченим личким и кордунским селима да прехраним сина и себе. Понекад сам гостовала у иностранству, али ми је син овде студирао сликарство и због њега нисам желела да живим ван земље. Нажалост, на њему су наставиле да се ломе барикаде које су мени намењене, није могао овде да се запосли. Живео је у Шпанији, сада живи у Њујорку.

Он је од вас наследио понос и непоколебљивост?

– Јесте, држимо реч, имамо част и достојанство. Дипломирао је сликарство, студирао је теологију две године, зна неколико страних језика. Поносна сам што сам га васпитала да буде честит и јак. Цару треба царски, тако се постављамо, високоморално. Лукавство је нискородна особина, то нам није својствено.

Колико сте се променили од младости до сада?

– Физички сам се променила, остала сам иста карактерно. Никад нисам имала саветодавце осим моје мајчице. Она ме је научила да будем дама, да имам свој стил у свему. Смем свакоме да гледам у очи, опраштам шта јесте за опраштање, али нешто и није.

Које утиске имате о учешћу на Канском фестивали где сте били гост ове године?

– На овогодишњем Канском филмском фестивалу гостовала сам поводом 50 година од премијере филма „Скупљачи перја“. Београдска Кинотека ми је уручила Златни печат за посебне заслуге домаћем филму, а они су иницирали и моје гостовање у Кану ове године. Тамо сам добила френетичне аплаузе и дала много интервјуа, као и пре пола века кад сам први пут била на тој фешти. Медији су од тада опет заинтересовани за мене, имам утисак да ме нико више неће забрањивати.

Да ли бисте волели да сте мушакарац? Ви сте жена ратник.

– Таман посла! Обожавам што сам жена одувек. Не могу ни да се замислим као мушкарац, иако сам много пута морала да се тако карактерно поставим.

Како оцењујете живот „просечне“ жене у Србији?

– Жене су стубови нашег друштва, то на први поглед није видљиво. Много се дају и много терета носе, дивим им се.

За чим жалите?

– Многе године младости су ми професионално отете. Али, можда не бих имала зрелост коју имам, и да поднесем трагедију, да то нисам осетила.

Које су вам мане?

– Из најбољих намера људима дајем своје мишљење а да нисам питана. Не треба то радити.

Који су вам пословни планови?

– Написала сам песму с радним називом „Дај ми барем један знак“ коју желим да снимим на носачу звука. Планирам београдски концерт, размишљам о неком простору на отвореном. Велика жеља ми је да направим тулум у некој чарди на Дунаву са циганским оркестром из Дероња. Пишем књигу око годину дана, о себи кроз разна преламања животних кристала. Шапнули су ми овде да ме планирају за једну филмску улогу Мајке храброст. Никад нисам била себи добар менаџер, имам луду енергију за певање и глуму, али не и вештину да је уновчим. Да сам потписала неке пословне уговоре, стимулисали би ме да више радим. Овако све могу и не морам. Нисам жељна силног публицитета, све сам то доживела, ретко пристајем на медијска гостовања и интервјуе.

Како изгледају ваши „пензионерски дани“?

– Много времена проводим сама. Гледам ТВ емисије које води Миломир Марић. Музичке емисије ретко слушам, а музику не слушам јер немам музички стуб ни радио. Најлепши тренуци су ми кад се чујем телефоном са сином. Докусурише ме вртоглави телефонски рачуни јер морам сваки дан макар да чујем да ли је он добро.

Које пријатеље сте сачували?

– Већина није више међу нама. Много сам волела песника Слободана Марковића Марконија. Код чувеног Веска смо се окупљали за дружења уз звуке гитаре и старе косовске песме. Имам мало правих пријатеља.

Волите живот?

– Увек се будим насмејана и ведра, никад немам муку на лицу ујутро. Родим се сваког јутра. Не признајем поделе на прво, друго и треће животно доба.

Да ли бисте волели да добијете унуче?

– Много бих волела, то је велика срећа. Жао ми је што нисам имала још деце, јер сам имала тежак порођај и мој муж није желео да ризикујемо.

Који савет бисте дали људима да сачувају ведар дух?

– Љубав се не мери. Или целим срцем и душом или ништа. Погрешно је вагати емоције, нека кошта колико кошта.

Можете ли да се опет заљубите?

– Тешко, нема тог господина на видику. Није истина да се само једном воли. Сваки пут кад бих се заљубила, вероварала сам у љубав заувек.

Зашто је добро бити Оливера Катарина?

– Нисам бирала каква ћу се родити. Нисам нарцисоидна, опсесивна нити саможива. Никад не бих била неко други, то сам ЈА. Свако од нас најбоље може да одреди шта му је најбоље чинити.

Пише Ана Водинелић, фотографије e-stock/Милош Рафаиловић и приватна архива