Из душе сељачког сина

Није логор него – место страдања

После људских жртава у току и од последица борби у Другом светском рату, најбројније српске жртве пострадале су у „изуму“ фашистичких држава – масовним ликвидацијама по наредбама: „трећину побити, трећину прекрстити и трећину протерати“ у усташкој НДХ, „стрељати 50 становника за 1 рањеног и 100 за једног убијеног Немца“ (Крагујевац, Краљево…) и, нарочито, у концентрационим логорима:

– у окупираној Србији испод Саве и Дунава – од Црвеног Крста и Бубња близу Ниша, преко Бањице и Јајинаца у Београду до Шапца и Сремске Митровице;

– у чак 45 логора усташке НДХ (која се проширила и на БиХ и Срем), од укупно 70 логора у окупираној Краљевини Југославији – од Старог сајмишта, преко злогласног Јасеновца, који је тек 1964. обележен само склуптуром „Камени цвет“, уз претходно планско уништавање свих грађевинских и других материјалних доказа о најмонструознијем логору за Србе (укључујући и једини у свету логор за децу са око 20.000 српске нејачи) и Старе Градишке до логора на острвима Раб и Паг;

– у фашистичкој Немачкој – од првоотвореног Дахауа, преко Маутхаузена и Бухенвалда, до Берген-Белзена;

– у окупираној Пољској – од три логора Аушвицa, међу којима је по страдању логораша најзлогласнији Аушвиц-Биркенау – једино место у свету које се као симбол Холокауста налази на светској листи Унеска, преко Треблинке до Собибора;

– до окупиране територије Норвешке – од Карасјока, преко Фалстада до Бергена, у којима је 90% логораша било из Србије, од чега 60% физички најспособнијих земљорадника – за тешке радове у фабрикама немачке ратне индустрије!

Врло је симптоматично да је прва изложба о страдалим Југословенима у „Музеју сећања“ у Аушвиц-Биркенауу постављена тек после 18 година од његовог ослобађања и само годину дана раније (1963) пре подизања „Каменог цвета“ у злогласном Јасеновцу (1964)?! Југославија се 1990-их распала, нажалост, у крвавим међусобним верским и етничким ратовима. Зато је на улазу у Павиљон 17 овог злогласног логора избрисан и назив Југославија, а простор некадашње изложбе је остао празан, као да никада ниједан логораш из бивше Југославије није био и настрадао у њему?! А експонати су пренети у Музеј, данас такође непостојеће, Југославије у Београду.

У истом том Београду, на 8. ванредној седници 11. сазива Народне скупштине Републике Србије, одржаној од 21. до 28. јуна 2018. године, уз почетно присуство 153 од укупно 250 посланика (97 одсутних посланика?!) разматрани су „обједињено – у пакету“ предлози чак 12 разнородних закона и једна одлука – за шта се изјаснило 130 посланика скупштинске већине?! Од укупно 1.020 амандмана за измену и допуну свих предложених 12 закона и једне одлуке, на први разматрани, Закон о ратним меморијалима, стигло је чак 583 или 57,2% од укупног броја амандмана! И већину тих амандмана предложили су посланици скупштинске већине, што би било и разумљиво да је Закон о ратним меморијалима предложила опозиција, а не Влада те исте скупштинске већине?! А посебно је несхватљиво да ниједан од предложених амандмана није прихваћен не само од Владе Србије као предлагача, већ ни од самих посланика владајуће скупштинске већине који су их и предлагали (!) или су их и предлагали да би себе, опозицију и народ само замајавали.

Сматрам да су све досадашње вишемилионске српске и друге жртве у Србији и из ње заслужиле да се и раније, а не тек 2018, донесе Закон о ратним меморијалима. И барем тај закон не би смео да буде предмет „препуцавања“ између посланика владајуће скупштинске већине и опозиције – а био је чак и са амандманима који су садржали и ратним меморијалима непримерен појам „корупција“?!

Поред већег броја опозиционих посланика – међу којима и генерал Божидар Делић, ни аутор ове колумне као непартијски посланик у овом сазиву „партиократске“ Скупштине није успео, прво на седници Одбора за уставна питања, а затим и све присутне посланике и ресорног министра за борачка питања као представника Владе Србије два пута на пленарном скупштинском заседању при образлагању амандмана, да снагом аргумената убеди да је недопустиво да се у коначној верзији усвојеног Закона о ратним меморијалима не наведу и појмови „концентрациони логори“ и „геноцид“ – у односу на мање трагичне али у садржају закона посебно наведене појмове од „појединачног гробног места“, преко „спомен-плоче“… до „места страдања… на којима су вршене егзекуције и злостављања заточених у затворима и заробљеништву…“. Најзад, симболично на Видовдан 28. јуна, Закон о ратним меморијалима „у целини“ усвојен је гласовима 129 посланика (само три посланика изнад половичне већине? !), један је био уздржан, а шест присутних посланика није гласало, што значи да гласању није присуствовало 114 или 45,6% од укупно 250 посланика?!

А усвојеним законом је омогућено да „студент који (ни)је запалио жито“ и сеоска „бувара“ из ТВ серије „Салаш у Малом Риту“ могу да се обележе као „ратни меморијали“, док су концентрациони логори са милионима жртава сврстани у „остала места страдања“?!

Тако су концентрацони логори после 73 године, чак и у антифашистичкој Србији, постали категоријално непрепознатљиви као „остала подручја страдања“?! Посланици већине остали су „слепи код очију“ и „глуви код ушију“ и послушнички се (по наредби неког или нечијих „диригената“) једногласно изјаснили „за“ и усвојили предложени Закон о ратним меморијалима без навођења концентрационих логора као изразито геноцидно препознатљивих и најтрагичнијих подручја ратних меморијала.

Чак је и Генерална скупштина УН тек 24. јануара 2005. први пут обележила 60 година од ослобођења Аушвица (?!), а 1. новембра исте године усвојила и Резолуцију којом се 27. јануар (када је 1945. године 322. стрељачка дивизија Црвене армије ослободила логор) обележава као Међународни дан сећања на жртве Холокауста. С обзиром да је Република Србија члан УН, за очекивати је да ће, по новоусвојеном Закону о ратним меморијалима, следећи Међународни дан сећања на жртве Холокауста обележити у неком од „осталих подручја“, можда и изван комплекса бивших концентрационих логора.

Крајње је време да грађани Србије на референдуму захтевају промену изборног закона и коначно поврате своја основна демократска права да бирају и опозивају своје посланике по имену и презимену у својим изборним јединицама, а не да гласају за листе са именима партиократских лидера који своје „послушнике“ (међу којима су и они који не би били изабрани чак ни за члана савета у својој месној заједници?!) стављају при врху изборне листе да би по налозима њихових партиократских лидера беспоговорно подржавали и предлоге који су испод сваке границе здравог људског разума, као што произлази из овог закона да су концентрациони логори у којима су зверски уморени милиони знаних и незнаних жртава мање значајни од по имену и презимену углавном познатог појединачног гробног места страдалог! У противном, са партиократским бившим, садашњим и будућим режимима ми никада нећемо, по угледу на јеврејски „Јад Вашем“ у Јерусалиму, изградити Српски ратни меморијал – јер ће се увек наћи неки моћни „диригент“ који ће рећи да Србе никада и нико није убијао ни у концентрационим логорима ван Србије, а камоли приликом окупација у Србији!

Сада ми је, напокон, постало јасно и зашто је прва и до сада једина изложба у Србији о злогласном усташком логору Јасеновац – организована у холу Скупштине Србије – трајала свега неколико дана, и то у време паузе између два заседања Скупштине да је не би видели чак ни сви народни посланици, а камоли бројни заинтересовани грађани.

Зашто се ми Срби барем у Србији стидимо да обзнанимо оно због чега би, по антицивилизацијском односу према Србима, требало да се стиде зликовци од усташке НДХ, преко фашистичке Немачке, до (не)одговорних политичара и војних команданата екогеноцидних чланица НАТО?

Посвећено стрицу Младену Шеварлићу (1916-1987), кога су Немци ухапсили 5. 1. 1942. у Чачку и спровели у логор на Бањици, а из њега је 24. 4. 1942. са првом групом логораша одведен у Норвешку (Љуба Млађеновић: „Под шифром Викинг“, Институт за савремену историју, 1991, стр. 733)