Моја прича

Нисам стара сада, нећу бити ни са 90

Више не живим гламурозно, одавно су ме прошли ти материјални хирови. Али признајем да сам у млађим годинама, кад сам зарадила много новца, имала потребу да лечим комплексе због сиромашног детињства купујући скупе брендиране ствари. Сада је мој живот гламурозан по количини емоција које размењујем са драгим људима, нема већег гламура од тога. Никад ни у једном хотелу са безброј звездица и са скупом одећом, обућом и накитом нисам била толико срећна као кад, на пример, посадим малине у башти своје куће на Авали, каже у исповести за Пензију Верица Ракочевић (70), наша позната модна креаторка.

Остварили сте много пословних успеха као креатор и власник модног бренда. Зашто се не понашате као звезда?  

– То би била имитација живота у Србији, где тзв. звезде придају себи превелики значај, а међу њима има оних који једу у ресторану на компензацију. Само недовољно интелигентни покушавају да од муве праве авион и ките се лажним сјајем. Увек се јављам и на мобилни телефон.

Како изгледа ваш просечан дан?

– Будим се у шест сати, па трчим око 45 минута у шуми близу моје куће, затим идем на посао. Кад имам много обавеза у граду, преспавам у гарсоњери у оквиру свог модног атељеа у центру Београда. Тамо понекад од јутра до подне радим у пиџами, на шта су се моји сарадници навикли. Привилегија ми је да се са радошћу будим и радим посао који волим. Посао обавим до отприлике 16 сати и враћам се на Авалу. Кад немам обавеза, викенд је резервисан за одмор на Авали, посвећена сам супругу Вељку, креирању, кући, башти са цвећем и воћем… Вељко је композитор, уметник који се ретко спусти са облака и радо машта. Много је допринео да сада себи чешће него раније приуштим душевни мир.

 

Шта сте као дете желели да постанете?

– Маштала сам да будем полицијски инспектор и писац. Писала сам песме као тинејџерка. У првом разреду средње школе сам као млади писац Београда за моје песме као награду добила књиге с аутограмом Матије Бећковића. Никад нисам маштала да постанем манекенка, глумица, креатор. И кад сам постала јавна личност, тешко сам се носила са тамнијом страном популарности и безразложном мржњом појединаца. Тада ми је због стреса оболела штитна жлезда.

По чему памтите детињство и шта сте наследили од родитеља?

– Детињство ми није прошло у изобиљу и бајковито, али волим и тај период свог живота, као и све друге. Мајка Миладија, домаћица са четири разреда осмолетке, била је врло строга према своје четворо деце. Тата Милић, инжењер агрономије, био је благонаклон према мојој двојици браће, сестри и мени. Родитељи су се много волели и поштовали, о љубави сам прво од њих научила. Мајка је увек седела у очевом крилу. Годину дана после смрти мог оца преминула је од туге за њим. Верујем да је тачно да су срећни људи рођени из љубави.

Да ли су вам родни град Подујево, честе селидбе и потом долазак у Добановце остали у лепом сећању из школских дана?

– Памтим дан кад ме је мајка спремала за први дан у вртићу у дворишту са бунаром. У Подујеву сам провела првих пет година јер смо се често селили због очеве службе до доласка у Добановце. У гимназију сам ишла на Новом Београду, није ми лако ишло прилагођавање на градске прилике и вршњаке јер су ме малтретирали као дођоша. Мајка ми је плела кике и зато сам одударала.

 

Први излазак у град са првом симпатијом Бошком није вам прошао успешно, али сте тада донели важну одлуку?

– Са симпатијом сам се договорила да идемо у биоскоп у 16 сати. Поцепала сам фармерке као модни штос, а он је протестовао због тога и тражио ми да се пресвучем. Разочарала сам се, плакала и одлучила да ми никад нико више неће моћи ништа. После три деценије сам срела на улици крезубог и ћелавог човека ког нисам препознала. То је била та моја давнашња симпатија, која ми се обратила и дала сам му комплимент да дивно изгледа.

Прво сте радни стаж стекли као земаљска стјуардеса на аеродрому у Београду, а затим као архивар у Заводу за заштиту споменика културе града Београда. Како памтите тај период?

– Дипломирала сам дефектологију на Вишој школи, али нисам нашла посао у струци, а то што сам радила ми је било морање и одрађивање. Била сам анксиозна и незадовољна јер моја огромна енергија није ишла у позитивном смеру.

Успех у модном дизајну и креирању није вам се десио преко ноћи 80-их година, када сте га започели?

– Верујем у судбину. Имала сам и среће да започенем с тим послом кад је била мања конкуренција, вредновали су се прави критеријуми и био је мањи вашар таштине. Чувена манекенка Љиљана Перовић отворила је бутик у Београду и то ми је дало идеју да се и ја упустим у посао о којем сам морала да учим од прве лекције. Да бих отворила бутик, морала сам да положим испите у текстилној школи и учила сам за испите као штребер. Ни то није гарант да ћете успети. Прво сам отворила бутик са својим модним креацијама 1983, а после седам година сам имала прву ревију униформи за ЈАТ-ове пилоте, стјуарде и стјуардесе у „Хајату“.

 

 

Успешно трајете у послу. Како сте се прилагодили 21. веку?

– Данас се као креатор потписује готово свако ко сашије хаљину, а то девалвира постулате озбиљног рада у модном свету. Жао ми је кад видим да има људи који свој образ лако продају за лаке и краткотрајне поене. Тако није само код нас него широм света, али разлика је у томе што професионалци у свету обезбеде себи све што им уз углед припада. Одувек сам била спремна да ризикујем због пословних изазова. Продала сам и велики стан у центру Београда да бих платила трошкове једне своје ревије, и то рачунам као велику храброст без које нема напред. Нисам стекла авионе и камионе, имам кућу на Авали, бутик и атеље. Али сам стопроцентни власник свега што потписујем, а то је драгоцени успех. Бог ми је дао да се тек са 35 година заљубим у модни дизајн. Нисам себи дозвољавала ни да се потписујем као креатор док добро нисам испекла занат.

Кад сте рекли себи да сте успели у животу?

– До данас нисам то рекла јер нема времена за ласкање себи. Кад помислите да све знате, блокирали сте себе. Сада могу да кажем да сам успела после 35 година стажа у моди, у смислу да ми људи верују и да кад, на пример, 15. августа позовем телефоном неколико сарадника да донирају за моју ревију, 15. септембра успем да је с њима реализујем. Понекад ме син подсети шта сам све до сада постигла, попут модне ревије мог бренда „ВР“ на Шпанским степеницама на Недељи високе моде у Риму 1999. године.

 

Зашто се због посла нисте преселили у иностранство, а имали сте прилике?

– Седам година сам живела и радила на релацији Рим – Београд. Уложила сам време, енергију и новац који сам тамо зарадила да вратим стари сјај домаће модне индустрије „Југоекспорт“ из времена Југославије и креаторке Мирјане Марић. Али нисам остварила тај циљ. То не сматрам неуспехом јер је то једна фаза коју сам морала да прођем и сазрим да бих научила. Пре свега је значила губитак новца, што не сматрам највећим могућим губитком. Да је тај посао успео, сада не бих имала идилу на Авали и због жешћег темпа бих се превише жртвовала.

Правите ли дугорочне планове, не само пословне?

– Једино ми је битно да што дуже радим посао који волим. Сада знам за пут у Њујорк, Занзибар, Мексико… Увек кад улазим у ризик направим и план Б да покријем ситуацију. Зато ми се никад сасвим не сруше планови. Данас обавезно консултујем адвоката за све веће послове и верујем интуицији да ће сутра све бити боље.

Имате и дуг стаж у материнству?

– Ћерке Елена (46) и Милена (36) и син Миодраг (39) плодови су великих љубави. Никад нисам мајчинство мистификовала и фолирала се, него ми је то природан однос према деци. Дајем им максималну љубав и увек сам им давала сто одсто слободе. Сада ми се сва та љубав враћа. Подизала сам децу као сав нормалан свет, у то време сам радила од 8 до 15 сати, мајка ми је помагала око деце. У 35. години сам отворила први бутик у 16 сати, а већ у 16.15 ми је прва муштерија купила креације у вредности моје дотадашње двогодишње плате. Од тада сам имала више обавеза, па сам имала кућну помоћницу и жену за помоћ око деце.

Шта бисте нам рекли о својој деци?

– С Еленом и Мићом се виђам сваки дан, а Милена живи и ради као фотограф у Њујорку пет година и чујемо се телефоном. Кад сам одлучила да се удам за Вељка, који је млађи од мене 35 година, подржали су ме. Дају ми слободу коју сам им ја пружила и никад нисам имала мантру да сам се жртвовала за њих па то тражим заузврат. Никад нећу дозволити да им будем терет. Елена је дизајнер ентеријера и хомеопата, кренула је путем духовног развоја и најбоља је мајка на свету. По енергији ми је она најсличнија, по емотивности Мића, који се бави трговањем некретнинама, а по карактеру Милена. Али ниједно нема толико позитивне лудости као ја.

Како сте се снашли у улози баке три унука?

– Унук Лука (26) је дипломирао на глумачкој академији у Њујорку и студира у Шпанији, Матија (19) студира угоститељство у Лондону, а Симон (12) има индивидуалне часове са професорком код куће, мајка га је исписала из формалног школовања. Унуци ме зову бако. Нисам бака која је унуцима читала бајке и месила им колаче, јер нисам тај тип. Начувала сам се своје деце јер сам већ са 22 постала мајка, па унуцима могу да пружим љубав баке која није неговатељица.

 

У 2018. години обележићете пет година брака са Вељком. Да ли је трећи брак трећа срећа?

– Живот сам поставила тако да нисам склона великим компромисима у емотивним односима. Љубав за љубав ми је једина права мера. И моја прва два брака су настала из љубави, као и моје ћерке и син. Узрасна разлика између Вељка и мене нам никад није била препрека иако није уобичајена међу паровима, а душебрижници су прогнозирали да ће нас управо то раздвојити. У сваком емотивном односу постојим док има емотивног набоја и адреналина. Никад нисам и не бих могла да глумим у односу који ме не испуњава.

Како је започео ваш однос са Вељком?

– Прво смо сарађивали јер је компоновао музику за моју ревију, после су се пробудиле емоције. Нисам имала новац да му исплатим хонорар, али сам добила неко наградно путовање на Златибор и он је кренуо са мном као друг. Али онај горе је имао други план за нас. Наш брак има концепт који сам одувек желела, осим што смо ускраћени за потомство. Он од првог дана зна да су ми моја деца на првом месту. Вељка бескрајно волим, а и он мене. Ако му се са другом женом деси неки титрај и пожели да добије дете, даћу му зелено светло да оде и бићу му најбољи пријатељ. Он ме људски никад неће изневерити, а то је кључно.

 

У марту сте прославили 70. рођендан. Какав је осећај?

– Рођендан сам прославила са Миленом у Риму. Торта са свећицама у облику седмице и нуле ме збуњује, јер је само број. Немам однос према бројевима, зато сам то што јесам. Младост не бих мењала за стање у којем сам сада, јер сада више волим и поштујем себе. У пубертету сам била несигурна и искомплексирана. Жао ми је само што ми број година није мањи да би дуже трајало оно што следи. Са 70 трчим брзо кроз шуму сваки дан, радим око 300 трбушњака, здраво се храним, избегавам месо, брзо мислим.

За чим жалите?

– Само за родитељима јер више нису живи. У тренутку будем бесна због неких ствари које су се десиле, али то брзо прође кад се сложе све коцкице. Сетим се колико сам уживала у тренуцима због којих сам се много борила, уложила и ризиковала. Захвална сам на свом животу, ништа не бих избрисала од победа и патњи. Кад се погледам у огледало кажем: Боже, хвала ти!

Имате ли неиспуњене жеље?

– Успем да испуним све жеље. Моја је жеља одувек била да живим у Београду и Србији, можда ћу се преселити још мало даље од Авале. Надам се да бог има добре планове везане за моје здравље и желим да верујем да ми предстоји још много времена.

Колико дуго сте у пензији?

– Деценију сам пензионер. Тај тренутак није био ништа посебно, осим што сам почела да примам пензију. Пензија за паметну особу не треба да значи етикету за некакав губитак него награду за пређашњи рад. Сваког првог у месецу частим другарице ручком у ресторану и лепо се проведемо. Ко одлазак у пензију осећа као девалвирање себе дубоко је несрећна особа несвесна својих вредности. Поносна сам на свој деценијски пензијски стаж.

Какав вам је период тада наступио?

– Од 60. до 70. године направила сам озбиљне пословне кораке. Најбоље тек долази. Немам реуму, зачепљене крвне судове, имам одличну крвну слику. Надам се да ћу и са 80 трчати кроз шуму. Скупа козметика и одећа су обмана за подмлађивање. Хигијена јесте физичка чистоћа, а подједнако је битно и стално духовно обогаћивање. Нова правила су део новог времена, али то не значи да не радите на себи и пошто-пото јурите трендове.

Можете ли да замислите себе као пасивну старицу?

– Познајем старе младе људе и младе старе људе. За мене је пасивна старост једнако физичка немоћ и болест, а на то не може да се утиче. Могу да се замислим са много бора, али не могу да замислим да сам непокретна и без икаквих обавеза. Нисам стара ни са 70 година, па нећу бити ни са 90 година.

Каква је Верица Ракочевић?

– Волим људе, не лажем и не обмањујем. Брзоплета сам и то покушавам да исправим колико могу. Стало ми је да све конце држим у својим рукама. Никад се ништа не заврши, живот има континуитет. Ако сутра не буде лепше од данас, доћи ће лепше прекосутра.