Књижевност под лупом

О књизи „Додирнути тишину“ Горана Ђорђевића

Видак Масловарић

Болно стваран Горан Ђорђевић у потоњој песничкој књизи ДОДИРНУТИ ТИШИНУ разлистава читаоцу светлост и мук, непрекидност мукотрпности рађања и живљења на простору по коме су тумарали давни, а стварни Чарнојевићи, колико и ововремени, људским наумом проскитани. Доследан трагу којим ходи, Ђорђевић у овој књизи читаоца повезује са личним и свенародним искуством, у коме се мреже и смењују небројене патње.

У вишевековном распону од Косова до Косова, каже Ђорђевић, нема нас ни у дому, ни у стогу, ни у гробу, већ најчешће у магловитој представи о смрти и померању свести преко црте где је једино и могуће разумети непрекидни свеслов који гласи: траје дуга ноћ. У таквим околностима слика и крик су упоредни, неодвојиви, ваљда прирођени, као и овај млади век – најмлађи и изгледно је, нажалост, најсуровији. Јер, примакнути сопственом рубу више нисмо у стању да смислимо могућу одбрану човека од човека, који се у име неке нове побожности одричу сажетка наде.

Књига ДОДИРНУТИ ТИШИНУ представља својеврсни азбучник могућих зала, које чине милосрдни и немилосрдни у нашој кући на путу, у којој је књига жалости непрестано отворена. То је онај простор на коме су исписани небројени историјски кругови и унутар њих егзерцизам смрти, потоњих неколико деценија доведен до бестијалности. Не изненађује отуда што се у неколиким слојевима књиге чује апостериоран јек Горана Ђорђевића, као резултат непрекидних покушаја субмисије једног пркосног и поносног народа.

Завидном версификациом Ђорђевић предочава своју атавистичку особеност коју супротставља сваком па и зловремену које живи, подвлачећи тако и поруку и опомену.

У песмама антологијског домета УСАМЉЕНОСТ ЈЕ МОЈ КАМАРАД и АЕРОДРОМ ШАРЛ ДЕГОЛ, свеприсутној људској ефемерности Ђорђевић супротставља дужи рок, у коме би се нашло довољно простора да се запише и запамти реч љубав, да звучи истинито колико и све драгоцено –  ваздух, вода, хлеб, вино.

Следећи свој особени емоционални дискурс Ђорђевић без задршке, која би сенчила ток исповедности, говори о непрекидности страдања и ваздизања, предочавајући притом оковратну судбину Бранка Миљковића и Даринке Јеврић – орфеја страдалника, који су у распону од пола века, по најригиднијем обрасцу исписани из живота и записани у вечности.

Ђорђевић не ламентира, већ наглашено ресонантним тоном експлицитно упозорава на непрекидност суморних записа између ока и ока, и скреће пажњу на догађаје који се непрекидно понављају на просторима који најдубље боле, са којих допиру јауци дечанских звона или се чује фијук ветра увијен око танке гране брезе, под којом је сложен последњи зазив Бранка Миљковића, о чему се зарад наизгледног мира неоправдано ћутало.

Тишина није падалица већ нелагодност колико и прека потреба повремено и само најсензибилији попут Ђорђевића у осами успевају да је додирну, макар у литератури, и да осете њену ниоткудну тежину. Отуда, овако интригантан наслов доживљавам као магични рам у коме се наизменично приказују слике сна и јаве, у коме је све од чекања, све док она – тишина не навије зидни сат и одреди време дефинитивног поласка. Наравно, неизгледно је где.