Историја између редова

Облигација на 10.000 дуката

Сличности Марксових писама Енгелсу с преписком Вука Караџића терале су ме каткад на помисао да би неко могао и да докторира на тој сличности. Стручне расправе, али и жалбе на тешке услове живота, беспарицу, болест деце – Маркс једном каже: „Из вечери у вече једемо само кувани кромпир.“ Али најсличнија су им писма у којима траже помоћ, посебно у новцу.

Маркс од свог буржујског пријатеља, Вук од књаза Милоша. Има их много, иако се у школама некад учило о она два која се тичу књижевности. А има и једно што по вештини финансијских комбинација изгледа као да је Вук лично познавао Млађана Динкића.

Не верујете! Видећете.

Честе су Вукове молбе да добије пензију, као и оне да му се она, кад касни, исплати. Па да се његовом сину Димитрију обезбеди стипендија за „инџинирску“ Бечку академију. Већина писама Милошу у више но снисходљивом тону и почињу, уз датум и место, са „Ваша свјетлости, Премилостиви господару!“.

Тако 13. новембра 1835. из Беча пише: „Jош прољетос у Дубровнику имао сам срећу с превеликом радости разумјети, да сте В. Св. премилостиво благоизволели одредити ми пензију; а кад сам овђе прије два мјесеца дошао, ђекоји су ме увјеравали, да је мени отуда и писано о томе.“ У наставку се „усуђује … препокорно јавити“ да никакво писмо није добио. А онда хвали Милоша за успешну посету Цариграду, где је примљен тако да је због тога „свакога Србина срце играло“. А пре потписа: „Препоручујући се милости В. Св. и целујући Вам десницу и скут.“

Сјесени 1836. шаље два одвојена писма Милошевом брату Јеврему и кнегињи Љубици дарујући им књиге пословица. Љубици две – „с препокорном молбом да их предате синовима Вашим, једну Милан-бегу, а другу Михаил-бегу“. А уз исту књигу Књазу пише да ће му бити највећа награда за двадесетогодишњи рад ако је прими тако милостиво, како се радовао кад му је Вук рекао да ради на тој књизи. И, наравно, напомену да није добио полугодишњу пензију.

И дођосмо до тражења пара. Вук Милошу то наговештава у септембру 1849. кад му пише да га је претплатио на две књиге „по 100 од сваке пак ћете ми платити кад се одонуд вратите“ (из Русије). Крајем децембра захваљује му за 150 форинти у сребру, честита му Божић, али и приговара: „Ви мене не само да нијесте наградили према своме богатству и по својијем обећањима, него што још овијех заслуга мојијех и не признајете… А кад и мене и вас нестане на овом свијету, па кад потомци наши стану говорити хвала Вуку што нам је ове преважне догађаје описао и од пропасти сачувао то ће бити моја прва награда.“

Годинама он не заборавља ову идеју, разрађује је, и октобра 1857. пише: „По свему овоме ја мислим да имам право надати се да ми Ваша Свјетлост поклоните штогод велико, достојно и Вас и мене и данас и наком нас, да би се и моја дјеца могла са захвалношћу опомињати нашега живовања и Ваше љубави и милости к мени. Када бисте ми н. п. поконили што у вриједности од десет хиљада дуката Ви бисте опет били богати књаз Милош као што сте и сад, а ја са својом породицом постао би са свијем други човјек, срећан, колико имуће човјека на овијем свијету може срећнијем учинити. Истина да је 10.000 велика гомила, али ја не велим да поклон Ваш мени баш толико мора бити, него узимам то само за примјер…“

У једном допису Вук „усмерава“ и на шта би поклони били утрошени, између осталог, на земљу и чардак као мираз за кћер Мину.

И ево оног „динкићевског“. Фебруара 1858. Вук из Беча пише да је „имао срећу да прими премилостиво писмо“ у коме му јавља да је „1.000 дуката за њега положио Г. Миши Анастасијевићу“ и разматра вратоломију како да се то даље среди. Нада се прво да је Милош примио његову Облигацију (меницу) од г. Мише. Али, какву да изда Милошу? Ако прави ону са два сведока, то кошта. Зато предлаже да Милошу гарантује писмом које „имало би силу као Облигација“. Без камате, сваке године „о новом љету“ по 100 дуката.

Али тражи и стенд-бај. Ако би могло не од 1859. већ од 1860. „јер ми ове године ваља градити чардак, а мени ако би Бог дао од куда изненада ја бих с радостћу и с балгодарностћу то све исплатио Вашој Свјетлости одмах.“

На крају, за случај своје смрти, Вук предлаже да у писму или облигацији стави, не враћање у готову, већ хипотеку. Да оно што би остало неплаћено, остаје Вам дужна она земља, која се зове Лагатор.То би радо учинио „код суда Лозничкога… и послаћу Вам од њега свједочанство о томе и интабулацију“.

Сабрана дела Вука Караџића, Томови „Преписке“, Просвета и БИГЗ, 1996.

Божидар Андрејић

Ваљда сам једини међу ауторима „Пензије“ само – приправник за пензионера. По „рупама у стажу“ и по годинама требало би да се „опензијим“ тек 2019. Али стажа у новинарству имам довољно, безмало 47 лета. Замало колико и година живота.

Приправништво овде ми је важно – можда ми часопис „Пензија“ буде једина пензија у којој уживам. Ону другу треба доживети и с њом – преживети! Много тежи задатак од писања!

Ако је нешто најбоље, апсурд је да постоје - два најбоља. А и за пса и за књигу се каже да су најбољи човекови пријатељи. У псе сам посумњао још као дете кад ме је један гадно ујео. Књиге волим више него оне мене и у њих сумњам, не због неузвраћене љубави, већ што често човека доводе у заблуду. Нарочито оне школске. Све чешће налазим податке, сасвим супротне ономе што смо, уобичајено знали, чему су нас учили. Књиге умеју да буду велики извори стереотипа.

Колумна "Између редова" настала је, не читањем између редова - то је велика вештина - већ открићима међу редовима књига битно различитим од уобичајеног знања.Бар мога. Зато би можда исправније било звати је - "изненађења међу редовима". Неочекивана су, али ни у њих до краја не верујем. Нека и уједају. Као сваки пријатељ. И најбољи.