У жижи

Одрон светлости

Видак Масловарић

Братислав Р. Милановић, значајно име савремене српске књижевности, обрадовао је љубитеље поезије новом песничком књигом ОДРОН СВЕТЛОСТИ, која је штампана у издању реномираног издавача – Српске књижевне задруге. Носилац националног признања за врхунски допринос развоју и унапређењу националне културе, уз сва предходна значајнија признања и награде, и у овом књижевном остварењу следи узлазну путању трагања за оном мисаоном целином којом ће, по божјем науму, даље обликовати своје особено литерарно творење.

Од прве песничке књиге објављене средином седамдесетих година прошлог века ЈЕЛЕН У ПРОЗОРУдо ове потоње дало му се да изнедри скоро двадесет ауторских наслова (не помињемо друге) који су, у знатној мери, обележили песнички просценијум у Србији.

Императивним самопрозивом већ у првим стиховима књиге ОДРОН СВЕТЛОСТИ Милановић запада у субјекцију која га уводи у Мирно, у свезнање о томе шта следи кад се коцкице животног мозаика сложе, кад се у чвор упреду хајно и нехајно, и како се посивело клупко одмотава, а да се притом не чује шум. Многи драгоцени, стварни и заумни одговори кориче ововремене књиге и књиге староставне, по којима се у тихости библиотека гомила мекани прах, а у њиховим нутринама одјекују сведочења о: „лепотици која је стигла“ (Нефертити) или Торквемадино сведочење о јересу који не постоји, но неизбежно и о ликовима са, како песник казује, тањим или дебљим брковима, који су током прошлог века из света исписали више десетина милиона људи.

Хиљадама година, од Авеља и Каина, од једног до другог свитања очас се огрехови братска рука, а време које живимо сведочи – братоубилачка потреба не престаје, само се чека тренутак да проклетство узбуја и испуни свој наум, те је због неких будућих читача, ако неким чудом дан предане, потребно оставити сведочење како јесте, а није морало бити, без обзира што ће се све драгоцено записано по камену и папирусу, до виртуелних записа, могуће је, станити у неким другачијим библиотекама где ће свебудући једним кликом селективно добијати тражени запис.

Ако би се Нојев труд, да пре поновне пропасти света сабере све драгоцено, изместио из мита и примерио аутентичним догађајима показао би се посве узалудним, јер, упозорава Милановић, и божји и људски закони занемоћали су пред апокалиптичном олујом која и у овом веку појачава замах, па је доиста, свесмислено питање: како би Нојев избор сада изгледао. Јер, каже песник, све племените звери су мртве, а што се људске врсте тиче – из закоровљеног врта више не би било могуће изабрати оне који ће коренити сувислије људско биће. Редослед митских догађаја, извесно је, изгледао би другачије, јер би се море другачије отварало и затварало око гоњених и прогонилаца.

Ресонантан је Милановићев глас, корелативан с питањем – како надокнадити дефиците који остају иза одрона, који у понор односе све драгоцено: ваздух, воду, ватру, земљу – све што би Демијургу могло да послужи за неко сувислије обликовање света коме припадамо, с изгледом за васпостављање нових вредности које би усправиле човека. Параболично предочавање усудности освајања врха и неминовног силаска у обронке предела и времена упућује на свеколику рањивост, на узалудност сна какав год да је, ако се након буђења сневач нађе у чуду – како што хитрије да га заборави.

Читаоци ће у овој књизи запазити наглашену јунктуру старозаветног и ововременог, догађајног, проживљеног, болованог у свакој генерацији, реченог јеком или однекудним шапатом који инвоцира глас Свестворитеља док помно надгледа „у какав се понор омиче живот“ који је обликовао по својој визури.

Утисак читаоца је да је Братислав Милановић у већем делу ове јединствене песничке творевине отворио антологијски круг, од пролошког призива на првој страници до потоње песме у овој књизи ПРВА И ПОСЛЕДЊА ЧЕТВРТ у којој говори о „љубави и нади, о похлепи и глади и поворкама што траже свој загубљен сан…“, уверен да је крај јасан и упутан за векове.