Из Вањиног пера

Она боли на свој начин

Прво да објасним наслов овог текста. Често певушим песму Арсена Дедића „Он ме воли на свој начин“ и покушавам да имитирам баршунасти глас Габи Новак.

Недавно сам прислушкивао телефонски разговор моје супруге са једном њеном пријатељицом, па сам наслов песме пребацио у женски род. Причале су о Светском првенству у фудбалу. Главни јунаци те приче су били мужеви и њихови пајташи.

Почеле су разговор причом о лепом понашању и закључиле како се оно учи у сопственој кући и како је пре свега израз домаћег васпитања. Наредни закључак: у време одржавања Светског првенства у фудбалу мушкарци забораве да поред њих пролазе лепе жене и уочи утакмица имају неке женама неразумљиве ритуале. То су карте, одлазак на рекреацију као да ће они да истрче на терен, глуварење у кафани и балављење кад се појави лепа келнерица. После те предигре, пребацују се на пренос неке фудбалске утакмице на телевизији. На столу их чекају мезе, пиво и семенке!

Ужас један шта су све спремни тада да ураде! Крену са фотеље према екрану, шутирају замишљену лопту, а када се заврши акција падну од изнурености, као да су они трчали по терену.

Застале су на тренутак, а затим поставиле кључно питање: зашто се и оне не би убациле у тај затворени мушки свет у време преноса фудбалских утакмица? Јер једина карика без које мушкарац не може на дуже стазе је жена.

Затим је кренула бујица питања: зашто и жене не би учествовале у ритуалу грицкања семенки, кикирикија и испијању пива? Али тада би морале да пристану на обичај да се коре од семенки пљуцкају на патос. Моја супруга се присетила како сам је једном водио на фудбалску утакмицу и како је закључила да мушкарци у ствари највише воле да пљуцкају семенке један другом по леђима. И то раде ритуално, као да ће после тога њихова екипа гарантовано да победи.

Онда је супругина пријатељица закључила како се оне боље разумеју у фудбал од загрижених навијача којима је све важније од саме игре на терену. Моја супруга је овако реплицирала: „Нама је само важно да нам кажу ко против кога игра и како се игра зове. После је све лако, јер ми, као праве даме, не скачемо, не псујемо и не гађамо телевизор флашама од пива. Ми само гледамо семафор на коме све пише. Зашто бисмо трошиле време и деведесет минута буљиле у екран када ће све на крају бити исписано на семафору!?“

„А шта ће бити ако нас заиста приме да заједно гледамо утакмицу? Да ли то значи да ћу морати да испратим сваку туру пива и да ћу морати да псујем судије и проклињем противничке играче?“, готово у паници је питала супругина пријатељица.

Мало су ћутале, а затим заједнички закључиле: најбоље је да нас оставе саме сат и по уз екран. После тога ћемо, наводно, бити мирни као бубице, јер смо истрошили арсенал ружних речи и сувишних покрета. Као ја сада док пишем овај текст.