Сениор инфо мрежа

Оно што Европа баца, ми једемо

Магазин Пензија покренуо је пројекат „Интернет трећег доба“ који је намењен популацији 50+, односно активној и надолазећој популацији пензионера. У овиру овог пројекта представљамо вам онлајн водич „Исхрана у трећем добу“. Овог пута пишемо о опасностима које вребају од месних прерађевина.

Потрошаче, али и експерте из струке, обрадовала је вест да прерађивачка месна индустрија у Србији више не може да увози најгору категорију механички откоштеног меса. Новим правилником о квалитету уситњеног меса, полупроизвода и производа од меса онемогућен је увоз јефтине сировине на којој је месна индустрија остваривала велики профит.

Иако месо најгорег квалитета више нећемо јести, остаје питање како смо се хранили свих претходних година? Најгоре категорије меса налазиле су се, нажалост, у производима које најчешће једу деца – у паштетама, виршлама, паризерима. Ко је могао да дозволи да на нашим трпезама заврши храна која се у развијеним земљама не даје ни кућним љубимцима.

– Као и сви потрошачи, а на велику жалост увозничког и лобија друштвено неодговорних власника у српској индустрији „меса“ и, нарочито, међу безскруполозним политичарима и високим државним чиновницима као налогодавцима при доношењу прописа по њиховој директиви а не на основу предлога науке и струке, поздрављам коначну одлуку да се забрани увоз и коришћење машински откоштеног меса (МОМ)! То је у интересу здравствене безбедности потрошача и у складу са вишегодишњим упозорењима већине српских научника и стручњака у овој области, као и праксе у другим европским земљама где се МОМ користи за производњу хране за псе и мачке или се тај отпад спаљује у кафилеријама – наглашава агроекономиста, професор др Миладин Шеварлић. – Иницијатор за доношење ове одлуке била је редакција пољопривредног часописа „Газдинство“ чији је уредник Чедомир Кецо, подржана од Уније пољопривредника из Сремске Митровице коју предводи Златан Ђурић и посебно од Др Мирослава Стојшића и Добривоја Будимировића – Биџе, који су читаву деценију указивали на штетне последице увоза овог отпада из месне индустрије европских држава. Верујем да је њихова иницијатива била добронамерна због спречавања нелојалне конкуренције српском сточарству (увозна цена МОМ је око 0,35 евра за килограм!) и, посебно, због заштите здравља потрошача од стране профитно грамзивог увозничког лобија и појединих власника приватизоване месне индустрије у Србији.

Међутим, професор истиче да су без одговора остала барем три од неколико могућих питања. Најпре, зашто Правилником о квалитету уситњеног меса, полупроизвода од меса и производа од меса (који је ступио на снагу 1. јануара, али је још увек без пратећих прописа) није наложено ветеринарској инспекцији да попише залихе МОМ у српској индустрији меса.

– И не само то, већ и да наложи промену њихове намене, односно, да се уместо у паштете, виршле, паризере и саламе, МОМ мора уступити као сировина произвођачима хране за псе и мачке – каже наш саговорник. – Друго, зашто нико од оних који су били предлагачи увоза и коришћења МОМ у производњи „месних“ прерађевина за људе није позван на одговорност и сносио одређене санкције? И најзад, али најбитније: Да ли ће аутори досадашњег правилника одговарати за своја недела, односно да ли ће барем бити елиминисани из спискова аутора будућих прописа који регулишу област прехрамбених производа?

Најважније питање које смо професору Шеварлићу поставили, а на које одговор очекујемо и од надлежних, јесте колико је по наше здравље штетна конзумација меса тако лошег квалитета.

– Нисам нутрициониста, прехрамбени технолог, а ни ветеринар, али читајући изјаве вишедеценијски искусног др Милорада Стојшића може се закључити да су увозници и српски прерађивачи тог отпада из европске кланичне индустрије, потпомогнути интересним лобијем из државних структура, током последње деценије извршили својеврстан прехрамбени геноцид према потрошачима у Србији – посебно деци, болесницима и сиромашнијим потрошачима. Јер др Стојшић тврди да је машински сепарисано месо код нас било забрањено до 2000. године, јер се оно добија млевењем „шија, тртица, леђа с костима, тртичне жлезде, бубрега, плућа и костију“, као и да има повећани садржај „тешких метала, антибиотика, …“ из сточне хране и калцијума од самлевених костију.

До недавно смо били велики увозници тих сировина, а подаци нашег саговорника показују да смо током 2015. године увезли око 50.000 тона категорија меса сврстаних као „остало месо“.

– Томе треба додати да и поједине наше веће кланице имају машине за млевење тог отпада из домаћих кланица. Србија је данас други највећи европски произвођач немодификоване соје. Десети смо светски извозник кукуруза који није генетски модификован. Овако мала земља извози енормне количине ових не-ГМО сировина, а увозимо месо животиња које су храњење ГМО производима и допинговане хормонима раста, антибиотицима. Уместо да постанемо препознатљиви извозници производа од меса и млека са ознаком „Без ГМО“, ми смо уништили наше сточарство и постали зависници од увоза отпада из кланичне индустрије ЕУ и замрзнутог меса пред истек рока употребе из ЕУ и прекоокеанских земаља – истиче Шеварлић. – Постали смо земља апсурда, јер министри пољопривреде долазе и одлазе углавном у току једне вегетационе сезоне, а државни секретари, помоћници министара и начелници управа и сектора „газдују“ у министарству и спроводе катастрофалну аграрну и спољнотрговинску политику, правдајући сваки интерес увозничког и других лобија у Србији већ отрцаном ЕУ-мантром: „Ми то морамо због придруживања ЕУ“.

Имали смо недавно и аферу са месаром „Матијевић“, која је неколико дана након објављивања стравичног видео снимка завршена порицањем радника да се у кланицама млело месо истеклог рока трајања. Челни људи овог српског месног гиганта одлучно негирају овакве тврдње, али сумња међу потрошачима је остала.

– Да, имали смо ту аферу на жалост потрошача, дотичне компаније, ветринарске инспекције, организација за заштиту потрошача и државе Србије. Брзопотезни налаз ветеринарске инспекције, која објективно у тако кратком времену није могла да изврши ваљану контролу документације и производње за период на који су се односили видео снимци њиховог бившег радника, затим његово „посипање пепелом по глави“ после само пар дана и правдање да је то урадио под „претњом конкуренције“ само су још више потенцирали сумњу потрошача у квалитет прерађевина од меса тог произвођача – наглашава професор.

Наш саговорник истиче да све док се контрола стоке на линији клања и контрола квалитета меса и прерађевина од меса не врате у надлежност државних инспектора, не верује да ће интерни контролори у кланицама које „газда“ плаћа бити апсолутно објективни.

А да невоља буде већа, наша земља нема ни довољан број ветеринарских инспектора.

– Чак и да смо имали довољно ветеринарских инспектора питање је шта су они могли да учине ако су им „руке везане“ прописима који у Србији дозвољавају увоз, прераду и промет отпадака за месну индустрију које у другим европским државама никоме не „пада на памет“ да легализује у производњи хране за људе – закључује професор Шеварлић.

Где куповати месо?

– Предлажем вашим читаоцима да користе месо од стоке коју сами гаје, затим да га купују од рођака и познаника са села, као и у продавницама кланица које откупљују стоку у Србији и производе месне прерађевине искључиво од домаћих сировина – саветује професор Шеварлић. – Уколико нису у могућности да обезбеде снабдевање месом и месним прерађевина из тих извора, саветујем им да избегавају куповину изразито јефтиних прерађевина чија је цена по килограму нижа од откупне цене живе мере стоке, и да не купују по самопослугама самлевено месо које није самлевено у њиховом присуству и од комада меса које су они одабрали за себе. И најзад, да захтевају од продаваца да на месу изложеном у комадима истакну ознаку порекла меса и да купују месо домаћег порекла.