С(убјективно) О(бјективно)

Парадокси нашег времена

Читам много и свашта. То је једини начин да знате чега све има, шта се све догађа, да не гледате кроз ружичасте наочаре и да стекнете релативно објективну слику о томе шта се све пише и макар приближну слику о томе шта се све догађа. Оно што избегавам да читам јесу сваковрсне разне поруке које стижу мејлом и од познатих и од непознатих пошиљалаца, који пак траже да их ви шаљете даље, на најмање 5, 8, 20 или више адреса, иначе, ако то не урадите, може вас свашта задесити. Исте те поруке круже и по фејсбуку, па их налазим чак и у приватном инбоксу. Најчешће су то савети како да постанете и останете срећни, шта је то права љубав и како је сачувати, шта је право пријатељство или како доћи до новца и како га увећати. Пошиљаоци порука нису и аутори истих, аутори су углавном анонимни, а заједничко им је да све носе својеврсну позитивну енергију и веровање у чуда. И баш због те позитивне енергије, чија доброћудна наивност изазива осмех, не бришем све, неке прочитам, a неке чак и сачувам.

Последња таква порука приспела у мој инбокс имала је и име аутора који, наравно, није и пошиљалац поруке. Тај аутор је мени омиљени Џорџ Карлин, чувени амерички комичар и критичар друштва (1937−2008), добитник пет Греми награда, којег многи памте по изреци да родити се на планети Земљи значи купити карту за циркус наказа, а родити се у САД значи имати карту у првом реду. Говорио је сасвим сигуран да може подсећањем на парадоксе нашег времена публику навести да то што нам време доноси – сама мења.

Подсећао је зато на свашта, да имамо шире путеве али ужа гледишта, да трошимо више а имамо мање, купујемо више а уживамо мање, да имамо веће куће и мање породице. Да имамо више диплома али мање разума, више знања али мање расуђивања, више медицине али мање здравља. Да пијемо превише, пушимо превише, трошимо несмотрено, смејемо се премало, возимо пребрзо, да прекасно лежемо, читамо премало, а гледамо ТВ превише и молимо се ретко. Као да је о нама, овдашњима говорио, а не о Американцима. У сваком случају мислио је глобално.

Говорио је и да смо научили како да преживљавамо, али не и да живимо, да смо додали године животу, али не и живот годинама. И још: „Освојили смо вањски простор, али не и унутрашњи. Очистили смо ваздух, али загадили душу. Савладали смо атом, али не и своје предрасуде. Пишемо више, а учимо мање. Планирамо више, а постижемо мање. Правимо више компјутера да садрже више информација, да производе више копија него икад, али међусобно комуницирамо све мање и мање.“ И управо због тог комуницирања ја ово делим с вама, а ви можете одабрати да ли ћете то поделити још с неким или само обрисати. Али чињеница је да су нам при сусретима реченице све краће: „Ћао, како си?“ „Добро сам, журим, ћао!“