Друштво и ми

Пензионери на мети трговачких превара

Већ годинама се грађани, а нарочито они старији, жале да их разне фирме позивају на бесплатне вечере, уз које им организују презентације производа, наводно без обавезе да нешто купе. Међутим, да нико бесплатно вечеру не даје, увере се кад на крају буду убеђени да нешто од показаног и пазаре. Епилог је да се кући врате с нечим што нису ни желели или је пак прескупо за њихове могућности. На самој презентацији насртљиви продавци успели су да их обрлате наводећи да се роба плаћа по повољним условима, на рате, и изврдавајући да кажу стварну цену.

Kад се освесте и виде шта су купили и потписали, суоче се с тешкоћом отказивања уговора.

Овакви и слични случајеви продаје робе путем такозваног уговора на даљину јесу и међу најчешћим приговорима које организације потрошача у Србији примају од грађана. При том се, објашњава Младен Алфировић, правник у Националној организацији потрошача Србије, под уговором на даљину подразумевају уговори склопљени ван пословних просторија трговца.

– Kључна ствар коју код проблема с овим уговорима потрошачи треба да знају јесте да од њих могу да одустану у року од две недеље од дана пријема робе. Дакле, не од дана кад су закључили уговор, него од дана кад су примили робу. То важи како за робу купљену на презентацијама ван пословних просторија трговца, тако и за продају робе путем телефона, преко интернета или наручивањем преко ТВ продаје – каже наш саговорник, додајући да наши људи нису довољно информисани о својим правима, међу којима је и право на одустанак од уговора на даљину.

Свима који имају проблеме да од таквих уговора одустану, он саветује да се обрате некој од организација потрошача где ће добити правну помоћ. Трговци из економских интереса некад покушавају да избегну отказивање уговора, али потрошачи, истиче он, не смеју да се предају и одустану.

– Kад се нађу у таквој ситуацији треба да се обрате организацији потрошача. Уколико је њихова примедба оправдана и постоји основ за наше реаговање, ми ћемо дати савет и пружити правну помоћ – објашњава.

Од пензионера који се жале да су жртве нефер продаје, могу се чути и примедбе на Фонд за пензијско и инвалидско осигурање, који по основу ових уговора активира административну забрану на пензију, за плаћање робе купљене на рате. Међутим, како објашњавају у Фонду ПИО купац односно пензионер све услове куповине договара директно с продавцем и својим потписом потврђује да прихвата услове уговора.

– Фонд од продавца добија документацију за спровођење административне забране, односно добија потписану сагласност пензионера да му се спроведе административна забрана на пензију, као и потписан уговор. Ако се уговор из било ког разлога прекида, то се такође регулише између купца и продавца, а Фонд ПИО добија обавештење, односно налог од продавца да обустави административну забрану – каже Јелица Тимотијевић, директорка Сектора за односе с јавношћу Фонда за пензијско и инвалидско осигурање Србије. Она додаје да, будући да је реч о вољном задужењу сваког пензионера, које је појединачно потписано, Фонд ни на који начин не може да утиче на њихово опредељење.

У Фонду наводе и да воде рачуна с каквим предузећима потписују уговоре о сарадњи. Она морају бити регистрована у Агенцији за привредне регистре, да поседују ПИБ, затим уговор, односно отворен рачун с банком, картон депонованих потписа, образац ОП1, односно доказ да је фирма регистрована у финансијско-пореском систему Србије.

Додају и да је Фонд, како би изашао у сусрет захтевима пензионера и омогућио им да робу и услуге плаћају кроз месечне рате које ће им се одбијати од пензије, уговоре о сарадњи склопио с неколико стотина правних лица. Међу њима су трговине с понудом робе широке потрошње, бање, јавна комунална предузећа, осигуравајућа друштва, здравствене установе, банке, туристичке агенције и погребна предузећа.

– Судећи по броју административних забрана на пензије, а има их више од милион, очигледно је да пензионери веома често користе понуђене могућности и да им је на овај начин много роба и услуга постало доступније – каже Јелица Тимотијевић.

И у НОПС сматрају да Фонд ПИО овде тешко може нешто више да уради у заштити пензионера од нефер продаје, јер би то практично било мешање у односе на тржишту.

– Једино што би Фонд, као државна установа која се бави пружањем услуга од јавног значаја, могао да учини, јесте да заједно с нама ради на едукацији потрошача, овог пута пензионера –сматра Алфировић.

На питање да ли фирме уопште смеју да зову на кућу и нуде своје производе и услуге, он каже да смеју да зову, али само једном.

– Ако потрошач прими такав позив и не жели да га више зову, он томе ко га је звао то треба и да каже. Уколико се, међутим, позив понови, потрошач може да се обрати тржишној инспекцији или свом телефонском оператеру преко чије мреже је позив добио – објашњава он.

Осим насртљиве продаје путем презентација, које се обично дешавају по градовима, све су чешће и преваре по мањим местима, нарочито у забаченим селима где претежно живи старије становништво. Тамо стижу трговци с робом сумњивог квалитета, обично кинеском, али је нуде као квалитетну, и своју понуду представљају као повољну куповину. Обично продају потрепштине за кућу, посуђе, одећу и сличне ствари, а мештани, срећни што им је роба стигла на кућни праг, купују и не питају за цену. Међутим, неретко је та цена много већа од реалне, а роба заправо шкарт. Оваква продаја се, каже Алфировић, може сматрати продајом на црно и ту потрошачи заправо купују на сопствени ризик.

– Ми зато саветујемо потрошачима да купују у легалним објектима јер у случају било каквог проблема у вези с квалитетом или ценом, могу уз фискални рачун да остваре своја законска права. Међутим, кад купују робу на црно, купују на сопствени ризик и ту им нико не може помоћи, јер немају рачун као доказ и потврду да су нешто купили – завршава Алфировић.

Пише Раденка Марковић, илустрација Миленко Косановић