Моја прича

Плес љубави као извор младости

Верко из Крушевца бави се спортом, плеше латински танго, грчки валцер, ча-ча-ча и баћату, а дружи се само с младима. И они с њим.

За Крушевац кажу да није обичан град. То је место с душом уметника које је Србија имала и има. То је царски град. У њему можете да упознате интересантне људе од 7 до 77 година. Глумци, певачи, играчи… Један од таквих становника је и Верољуб Ђорђевић (65).

Рођен у селу Тулеш код Александровца, одрастао у Крушевцу где и данас живи. Верољуб је и те како интересантан господин. Супруг, отац две ћерке, деда својим унучићима. Пун живота, енергије и позитивних мисли, мало је и несхваћен у својој околини. Избегава негативне људе, воли да се дружи с младима као и они са њим, у спорту је активан кад год време дозволи, а пливање је саставни део његовог живота.

Поред свих активности овог Крушевљанина једна, коју он и те како воли у слободно време, јесте плес. На разговор за наш магазин дошао је необично обучен за једног пензионера. Бела кошуља, беле ланене панталоне. Каже, то је његов стил, јер за њега су године само бројке. За свој живот каже да је до сада био једна врста бајке. А Веркова бајка почиње причом о детињству: са пет година је већ читао, био добар ђак, спортиста, све је волео да испроба, мада се од превелике жеље за авантуром није дуго задржавао на једној спортској или културној секцији.

У младости је доста путовао, говори четири језика – енглески, италијански, немачки и руски, а кад затреба зна и на ромском да се споразуме. Здравко Чолић је био део његове младости па, како каже, Здравко па Верко у младости, а тако је и сада. Генерацијски се прате.

Времена за плес тек сада има. Док је био млађи радио је у Четрнаестом октобру као технолог, а 2003. године одлази из фирме као технолошки вишак. Тада почиње и приватни посао. Супруга и он морали су да ишколују ћерке и изведу на пут сигурности. Плесало се и тада, али мање…

Верољуб плеше латински танго, грчки валцер, ча-ча-ча, баћату – плес љубави. Баћата је плес на који Верољуб иде три пута недељно. Инструктор му је Миљана Гогић, и кад год се појави у КЦК, сви га дочекају с осмехом на лицу. На питање да ли му смета што је настарији члан у групи и да ли је можда приметио да га млађе генерације чудно гледају, рекао је да је та омладина извор његове снаге да остане млад.

Кад се дружи с вршњацима, они могу само психички да га сломе. Главна тема им је висок притисак, болови у костима, прескакање срца. Не жели то да слуша. С младим људима у друштву је све лакше. Смех, шала, весело дружење, плес. То га чини срећним и испуњава га позитивном енергијом коју преноси на унуке, посебно на унуку која је мезимица јер ће ускоро напунити две године. Супруга подржава његову љубав према плесу иако не учествује у том дружењу. И поред многобројних позива још није одлучила да му се придружи.

Верољуб нема намеру да се затвори у кућу, постане статичан и да се утопи у масу пензионера с подебљим лекарским картоном. Наставља да се дружи с младима, иде редовно на часове плеса и радује се сутрашњем дану. Пре него што је кренуо, желео је да остави поруку свим својим вршњацима пензионерима: „Уживајте у животу, дружите се с позитивним људима, смејте се и избегавајте стресне ситуације, живите живот онако како вама прија. Не бројте године, умориће вас.“

Ђорђевић је само један пример да живот нема цену, а ни репризу, да треба искористити сваку прилику да живот учинимо квалитетним и позитивним. Верољуб је такоће позвао све своје вршњаке да му се придруже у плесу јер, како каже, ко пева и игра, зло не мисли.

Пише Јелена Ђоковић