Из душе сељачког сина

Почиње распродаја земљишта

проф. др Миладин М. Шеварлић Прељински

У историји придруживања данашњој ЕУ (1993), чак и од формирања њене шесточлане претече Европске економске заједнице (1957), једино су представници Србије учетвовали (и то медијски помпезно!) у међународно непостојећој активности –„парафирању“Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУса Србијом (7.11.2007).

Одлуком тадашњег политичког естаблишмента„београдских европејаца“, што је други нонсенс у међународним односима,ССП јеједино у Србији једнострано ступиона снагу 1.1.2008. године, јер је с ЕУ потписан тек 29.4.2008. године у Луксембургу! ССП је тек 1.9.2013.године ступио на снагу кад су га ратификовали парламенти свих тадашњих 27 земаљаЕУ. Тиме је Србија добила „статус државе придружене ЕУ“ и могућност да поднесе захтев и наводнода „преговара о чланству у ЕУ“, односно да беспоговорно прихвата све диктате из ЕУ! Такав „статус“ су пре нас стекли Турска (2005), БЈР Македонија (2005) и Црна Гора (2008) – а да ниједна од њих још није примљена за чланицу ЕУ!

Прихватањем ССП Србија је (по члану 63) преузела и обавезу да од 1. септембра 2017. годинепољопривредно земљиште (и друге непокретности) продаје купцима из ЕУ под истим условима као и домаћим купцима. И то пре него што постанемо чланица ЕУ и независно од тога да ли ће нас икада и примити у ту „заједницу благостања“?То значи да ће за два месеца мој колега с Универзитета Вагениген у Холандији моћи да за месечну плату купи пет пута већи део територије Србијенего што то могу ја као „домородачки професор“ на Универзитету у Београду! И то је практичан приказ модела „европске равноправности“ коју нам, на нашу очигледну штету, намећу бриселски моћници, аидолопоклонички прихватају српске политикантске удворице и транизициони ЕУ профитери.

Такав национално штетан ССП са ЕУ до сада није потписала ниједна земља – осим Србије!Пољска је испреговарала забрану продаје пољопривредног земљишта за чак 12 година после пријема у чланство ЕУ! Мађарска је послепријема у чланство ЕУ и непосредно пред истицање договорене 11-годишње забране продаје пољопривредног земљиштапроменила чак и свој Устав и трајно забранила продају тог националног природног ресурса страним држављанима – што је супротно законодавству ЕУ!

За разлику од Србије која је дозволила формирање „транзиционих латифундија“, у Данској, која се међу првима јошдалеке 1973. године придружила тадашњој „европској шесторици“, величина фарме је лимитирана до 300 хектара, и то уз обавезу да чланови фармерског домаћинства и живе на фарми.

Прво, земљиште је релативно ограничен, неумножив/необновљив и непреносив природни ресурс веома различите плодности, чија се пољопривредна површина све више смањује, док се број становника – потрошача хране све више повећава угрожавајући обезбеђеност прехрамбене сигурности будућих генерација човечанства (данас: 20 ари обрадивог земљишта по становнику).

Друго, за стварање 1 цм земљишта, у зависности од врсте геолошке подлоге, у природи је потребно између 1.000 и 25.000 година, односно између 20.000 и 500.000 година за уобичајени слој за обраду од 20 цм, што ће, при просечној старости од чак 75 година, доживети тек 267 до 6.667 генерација потомака данашњег човечанства! А слој од 60 цм новог земљишта потребног за воћарску производњу формираће се тек за припаднике 20.000. генерације наших потомака!

И треће, што је нарочито у периоду од почетка глобалне економске кризе из 2008. године, и после „отимања воде“(water grabbing), у свету настало и „отимање земље“ (land grabbing)којесе процењује на око 40 милиона хектара за (виртуелни) новац „без реалног покрића“. Од тога, 40 одсто земљишта купиле су компаније са седиштем у Европи, а прве на удару су транзиционе државе у „колонијалном статусу“ и с корумпираном партократском структуром!

Минимална вредност ПКБ корпорације – наше и европске агробизнис-компаније с највећим уређеним земљишним комплексима (око 30.000 ха) и с највећом говедарском фармом (око 22.000 грла говеда различитих категорија) – не рачунајући противвредност монополске позиционираности „на прагу“ двомилионског тржишта потрошача и на неколико километара од чворишта међународних друмских, ваздушних, пловидбених и железничких коридора, вреди минимално колико и трошкови привођења култури толике површине мочварног земљишта у неком другом (непостојећем) Панчевачком риту (30.000 хa пута 10.000 eврa = 300.000.000 евра) и највише колико коштају минимални трошкови исхране за 150.000 потрошача (30.000 хaпута 5 становника по 1 хa) за наредних 20.000 генерација (20.000 генерација пута 150.000 потрошача пута 75 година старости пута 365 дана пута 2 US $ по дану), што износи невероватних 164.250.000 милиона УС долара!

Зато српски домаћини поштују наслеђени аманет својих предака који су крв проливали и живот давали за родну груду: њиву испред кућног прагаи најближи бунар воде никад се не продају!

Кад је у другој половини 2015. године организована јавна расправа о предлогу Закона о изменама и допунама Закона о пољопривредном земљишту – усвојеног последњег радног дана у тој години од тадашњег сазива Народне скупштине,није прихваћен мој предлог да се не доносе „измене и допуне“ већ нови и целовит Закон о пољопривредном земљишту у који бисе „уградила“ ограничења из земљишног законодавства Словеније (минимум пет година боравка купца у држави, право првенства куповине од стране власника суседних парцела…)која су прописана непосредно пред њихов улазак у ЕУ (2004) и примери добре заштите куповине земљишта од страних купаца у другим чланицама ЕУ – како би барем за пет до десет година одложилинелојалну конкуренцију економски слабијим домаћим купцима земљишта од потенцијалних купаца из ЕУ.

И у овом сазиву Скупштине Србије било је појединачних иницијатива за измену и допуну Закона о пољопривредном земљишту и од опозиционих (Јерков, Алексић, Јешић) и од народног посланика скупштинске већине и председника Одбора за пољопривреду Марјана Ристичевића, али исти нису прихваћени за укључивање у дневни ред и разматрање у законодавном телу Србије!

Остаће забележено и обећање актуелног министра пољопривреде Бранислава Недимовића да ће министарство пољопривреде припремити нови Закон о пољопривредном земљишту и заштитити Србију од распродаје пољопривредног земљишта и нелојалне конкуренције платежно богатијих купаца из ЕУ. Обећање је остало само „веселом радовање“, јер на само два месеца до примене члана 63 ССП, посланицима у Скупштини није стигао предлог новог Закона о пољопривредном земљишту. А уколико предложена мандатарка Ана Брнабић не буде изабрана за председника Владе Србије док овај број Пензије не буде стигао на киоске, нови предлог Закона о пољопривредном земљишту чак ни „по хитном“ поступку неће ни бити усвојен јер ће Скупштина бити распуштена због ванредних парламентарних избора.

Или је прави разлог изван моћи посланика и српских министарстава, јер сва министарства Србије морају сваки законски предлог да доставе на увид и сагласност бриселским комесарима.