Књижевност под лупом Колумне

Поезија дубоких корена

Видак Масловарић

 

Запис о књизи „Обраћање Београду“ Славомира Гвозденовића

 

После више десетина објављених књига, антологија и уздарја књижевности и роду својему, Славомир Гвозденовић, рођен 1953 године у Белобрешки у Румунији, обрадовао је љубитеље поезије новом песничком збирком „Обраћање Београду“.

У збиру трагедија и страдања, кроз које је пролазио народ из његове прапостојбине, најпогубнија је она која се догодила небројенима који су дозволили да се жишка матерњег језика дубоким дахом времена утули. Јер, после таквих трагедија не записује се ништа до потпуна празнина. Таквом ризику нису се дали Гвозденовићеви прадедовски корени и ево њега како мости у себи дунавске обале језиком који негује за свебудуће, којим недвосмислено казује да је дечак у њему успео да откључа дан и да машући маслиновом граном пошаље најдрагоценију поруку на све четири стране света. На једној од њих, испод свевидећег прста, каже заспао Београд. А, у њему – престоном граду, понад камених зидина, бурне историје, рећи ће, све драгоцено у трагу, при чијем крају, када много памти треба отворити очи.

То што је Гвозденовић духовно обликован у Темишвару није га удаљило од заветности  српском језику, традицији и култури, од његове лиричности и, уз дужно уважавање свих наших родољубних, драгоцених, а увелико давних, он је после Милоша Црњанског, бележе његови хроничари, оставио најдрагоценији траг осведочен и овом потоњом, посебно драгоценом, књигом. Јер она је, како каже у њеном прологу, у свим његовим књигама. Писао ју је читавог живота и посветио Београду и Србији.

Доиста, Гвозденовић је успео да васпостави својеврстан светлосни лук у речима које спајају два упоришта: оно које је темељено у епској традицији и ово, које се ослања на цивилизацијска постигнућа којима ће, највероватније, на особен начин бити изречена висока цена милине, у којој живи један мањи део човечанства, а рачун ће, по току догађања, сурово делити сви они којима се посрећило да преживе. То блиско будуће, утисак је читаоца, Гвозденовића уводи у запитаност: у којој мери може да препозна себе сада и овде, је ли заодевен у облак, пољубац и ветар и припремљен за разумевање ботанике, по којој су, записане неке поруке без смисла недоступне шетачу и свицу?! Захваљујући изванредном познавању језика, Славомир Гвозденовић успева све своје да обликује тако да читаоцу понуди трагање за оним што даном заруди а ноћу се покрије до кости огољеном тамнином, јер ту су, могло би се разумети, заметене заблуде о томе колико то руку има наша беда коју не видимо.

Заветован људскости и доброти ( може ли песник нешто друго и бити) Гвозденовић у овој књизи „Славјански праскозоран“ жели да из његовог јутра злато целом свету сине. Али, већ на једној од следећих страница књиге инсистираће на судбини тока седам унутарњих светлости. Прву пореди са реком, која седам обала има, а за ону седму каже да свима под шаром небеским – и просјаку и цару, црно мастило спрема, те тако обликује анатомију неминовног почетка и краја свему. Том усуду људског постојања и нестајања од великог потопа до дана дањег Гвозденовић супротставља све своје небеско, приказујући тиме величину оних из којих и сам корени.

На срећу нашег језика и књижевности, много је успешних и памћењу блиских песника из дијаспоре, али, делим утисак са онима који тврде да  Гвозденовићево песничко ткање носи ону драгоцену нијансу која га ближи највећима који су, вољом судбине, просторно измештени из матице, а опет тако нераскидиво везани са њеним ткивом.

Из збира емоција које су уткане у Гвозденовићево целокупно стваралаштво, могло би се рећи, ниједну није затајио у овој књизи, већ је њима описан пун круг, започет у Букурешту током 1975. године појавом прве књиге „Крила и помало ватре“, до ове коју је посветио Београду, где гласно откуцава његово блиско било, где тутњи мутно и хладно, а њему драго Дунаво.

И када би Славомир Гвозденовић  учинио последњи песнички запис на пени, уместо по  белини папира, уверен сам, чуо би се драгоцен шум. Закомешале би се речи које мукотрпно гаји, јер су заветно пренете из неког далеког времена и са простора  који су битно одредили његов интелектуални и стваралачки профил.