Из душе сељачког сина

Понос и „понос“

Истог дана парастос на Кајмакчалану без представника државе и геј парада у Београду са премијерком и министрима

Трећи викенд септембра лета Господњег 2018. остаће обележен још једним у низу програмираних бројних омаловажавања и затирања обележја српског националног поноса.

У периоду од разбијања друге Југославије – у којој је заједнички живео највећи број Срба, током вишегодишњих уцењивачких услова за придруживање ЕУ, Србија је небројено пута чинила уступке ЕУнијатским и глобалистичким вредностима. Тако је било од потписивања Војно-техничког споразума у Куманову и непоштовања Резолуције 1244 приликом уласка НАТО окупатора „камуфлираног“ у КФОР и онемогућавања останка 1.000 припадника Војске СРЈ на границама Косова и Метохије – што се може сматрати и „жртвеним“ дочеком Видовдана 1999. за преостале Србе који су од првог дана окупације доживљавали погроме и ликвидације на КиМ, затим противуставним изручивањем Хагу Слободана Милошевића на Видовдан 2001, до (не оспоравајући свакоме право слободе сексуалне оријентације – без угрожавања права других) предлагања припаднице ЛГБТ мањине Ане Брнабић за председницу Владе Србије – опет на Видовдан 2017.

И тако је Србија, за чију слободу је у Првом светском рату погинуло 62% мушкараца старости од 15 до 59 година, остављена од свих јужнословенских народа које је ослободила и којима је подарила данашње државе, дочекала јубилеј, 100-годишњицу пробоја Солунског фронта (15. септембар).

Захваљујући организацији чији су највећи терет поднели председник Заједнице Срба у Македонији Зоран Жугић и председница Националног савета Срба у Македонији Гордана Јовић Стојковски, уз подршку других српских удружења у Македонији, града Битоља и организација Срба из свих држава региона, а у присуству амбасадорке Србије у Македонији и делегација Војске Србије и скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону, у Битољу је од 14. до 16. септембра одржан Међународни скуп на тему „Сто година од пробоја Солунског фронта“ – на коме је прочитана поздравна порука председника Србије Александра Вучића и уз говор председника скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону промовисана и монографија Мире Радојевић и Љубодрага Димића „Србија у Великом рату“ (преведена и на македонски).

Сутрадан, 15. септембра на Војничком гробљу у Битољу, без присуства председника или барем једног министра у Влади Србије, чак и без присуства свештеника СПЦ и одржавања парастоса погинулим српским Див-јунацима и почасних плотуна јединице Војске Србије (!?), одржан је непримерено скроман комеморативни скуп поводом 100 година пробоја Солунског фронта и положени венци присутних делегација, опет уз кратак говор председника Одбора.

Одговор због чега Србија није на достојанственији начин обележила један од најзначајнијих датума у њеној историји, потомцима учесника Првог светског рата и осталим грађанима Србије дугују актуелни политичари. Истог дана у Битољу је одржан и скуп „Срби у региону и Србија – перспективе“ и настављен сутрадан када су представници Срба из Македоније, Албаније, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, Словеније, Мађарске, Румуније и Србије донели одлуку да се институционално формира организација Срби у региону – за чијег је председника Скупштине изабран Љубомир Алексов (посланик Савеза Срба у парламенту Мађарске), а за председника Управног одбора др Момчило Вуксановић (председник Српског националног савјета Црне Горе).

Такође, поводом 102. годишњице једне од најкрвавијих битака у Великом рату – 16. септембра организован је одлазак и полагање венаца српским Див-јунацима на Кајмакчалану, уз одржавање парастоса једног свештеника СПЦ који је дошао као поклоник са потомцима хероја са Кајмакчалана, али без присуства амбасадорке Србије у Македонији!? А поред гробнице погинулим српским Див-јунацима на Кајмакчалану табла са натписом на три језика (македонски, грчки и енглески) – без српског језика!?

Насупрот томе, истог дана центар Београда био је блокиран четири сата због „параде поноса“ припадника ЛГБТ из Србије (и других земаља) – у којој су учествовали и председница Владе Ана Брнабић, министри Зоран Ђорђевић и Бранко Ружић, градоначелник проф. др Зоран Радојичић, уз подршку амбасадора из више земаља које су, супротно међународном праву, бомбардовале СРЈ и признале једнострано самопроглашену независност „Републике Косово“.

Не оспоравајући никоме право на сексуалну и родну различитост, неспорно је да њено овакво промовисање има и негативне последице, као што је „игра око шипке“ у српској женској народној ношњи наводне Дите вон Бил – што већина грађана Србије оцењује као спрдњу и омаловажавање српских националних обележја.

Тако је 100-годишњица пробоја Солунског фронта (у службеном одсуству председника Србије и без присуства иједног члана Владе Србије) обележена поносом потомака и учесника скупа на Војничком гробљу у Битољу и 102-годишњице битке на Кајмакчалану – без параде, уз истовремену четворочасовну параду ЛГБТ припадника подржаних председницом Владе, двојицом министара и градоначелником престонице коју су пре 1. новембра 1918. ослободили тадашњи преживели Солунци!

Да ли су погинули и преживели Солунци могли и помислити на овакву (не)захвалност својих потомака после једног века?