Друштво и ми

Прави живот почиње у 73. години

Раширених руку, насмејаног лица, уз топлу реч и отвореног срца – тако Загорка Стојановић (79) дочекује госте на својим Ткачким дворима у Ракарима, дивном селу код Мионице у којем живи већ пет година. И рећи ћете ви сад, или макар помислити, многи домаћини тако примају не само госте већ и путнике намернике. Да, није ово чудан кадар за људе који бораве на селу, али ова дипломирана и бројним признањима овенчана уметница је оставила све, продала стан у центру Београда и отишла да сређује трошну кућу и живот у овом сеоцету пре пет година. Тад јој је било 73!

Тако дочекује и нас. И не да нам да почнемо причу док се не послужимо слатким од руже, изворском водом (њеном, са дубине од 80 метара) и обавезном ракијицом.

– Ма, живот почиње у 73-ој! – говори Загорка уз здравицу и стварно то мисли.

Бритког говора и хитрог хода, на коме би јој позавидели деценијама млађи људи, са толико љубави прича о овој кући, чатмари, изграђеној 1880. године. А ми седимо, слушамо и не знамо где пре да погледамо, и да ли пре да помазимо сиво-црну мачку, коју је Загорка назвала Љубави, или куцу, или да уживамо у плаветнилу дрвених врата и прозора (плава боја тера зле духове, каже наша домаћица). У све што је око нас – столице разних боја, облика и шара, венце сушених црвених папричица, белог лука, смиља и босиља, у застакљени колаж са Загоркиним уметничким потписом на коме пише: „Овде се не говори СУПЕР“ – уткано је толико љубави и креативности да пожелите да из њеног дворишта са стогодишњом липом и са предње веранде никад не одете.

– Седмог јула ћу напунити 79 година, а за 80. рођендан направићу велику журку, већу од свих које сам досад правила! И сјајно је што ми тад рођендан пада у недељу, па ће моћи сви да дођу – прича ова жена препуна дивне снаге и прелепе енергије, и додаје да јој је стварно живот почео у 73. години.

 

– Онај прави, добар живот какав сам одувек желела, да, почео је овде. Јер мени сад ништа није важно. Дошла сам дотле да сам слободна. Не зависим ни од чега, капне нека кинта, имам ту чувену националну пензију… Искрено се радујем сваког јутра кад се пробудим. Орило-горило, падала киша, снег, сијало сунце, седим на мојој тераси уз прву кафицу. И не пропуштам пливање на базену после тога. Не знам ко то још може да каже. Потпуно сам растерећена. Друго, не срећем будале. Сретнеш у Београду неког ко ти каже само здраво и већ ти пренесе негативну енергију. Исиса те. И прво не знаш шта ти је, па схватиш. Овде могу шта хоћу и живим како хоћу – објашњава уметница чије надалеко чувене таписерије красе простор београдског Сава центра и бројне престоничке хотеле, здања у Крагујевцу, Скопљу, Бечићима, Аранђеловцу, Панчеву, Светом Стефану, Врњачкој Бањи, Славонском Броду, чак и пословну зграду „Dаvy McKee“ у Лондону, те у Габону и Лођу.

Кафу смо попили, кајсију доктора Нелета Карајлића пробали и док изговара: „Идемо ли?“, Загорка већ устаје. А ми је пратимо…

– Коначно имам атеље какав желим – узвикује док отвара врата својих двора.

А унутра прошлост, садашњост, будућност, уметност, љубав, срећа… Живот. Простор испуњен плетеним корпама напуњеним штринглама разнобојне вуне, сликама, дрвенаријом… Показује нам фотографије старе куће. Запуштене, каква је била док је није узела под своје.

– И срушила би се сигурно да је нисам комплетно средила – прича док корачамо ка (задњем) трему са ког пуца поглед на далека брда, ливаде и шуме. У дворишту баштица припремљена за парадајз и лук. Дрва сложена, претекла од зимус.

– Види ти ту лепоту! Па срећна сам од јутра до мрака. Кад је рођендан, ено тамо се кува гулаш. А види молим те и тај маслачак како је чаробан. Ма, ово место је заштићено, толико је добра енергија. Преузела сам славу куће, Светог Јована, и то је јако добро.

Уводи нас у старинску кухињу у којој живе само земљане и дрвене посуде. И диван, руком исцртан креденац, једино што је остало из старе куће. И кухиња је чак оплемењена сликама и Загоркиним колажима… Веселим. Искреним, као да су дечји.

– Много волим колаже и свима их за рођендан правим и поклањам – објашњава док се масивним каменим степеницама спуштамо у „дно“ куће. И опет остајемо без даха. Подрум као из српских романа 19. века. Дрвене полице на којима је још послагана зимница и тегле пуне разних џемова и пекмеза. Онижи дрвени сто на средини и троношке око њега.

 

– Овде свако воли да седи лети кад правим журке и уметничке вечери. И јесте најпријатније, али не може да стане 100 људи, колико их буде тада у мом дворишту -смешка се ова жена-змај, кроз чије су двориште са импровизованом позорницом испод липе прошле бројне познате личности.

Ширили су своју уметност под Загоркином липом у дворишту Мира Бобић Мојсиловић, Рада Ђуричин, Нела Михајловић, Љубивоје Ршумовић, Неле Карајлић, Бора Дугић и, како нам рече домаћица, „највећи намћор на свету који ју је занамћорисао“, наш чувени глумац Петар Божовић.

– Сваке године у августу дајемо вече у част Живана Сарамандића, кад год могу дођу његови певачи и пијанисти, Милка исто отпева нешто. Људина је био – први пут данас сетно говори Загорка. Оперска дива Милка Стојановић, која је била удата за чувеног Сарамандића, Загоркина је рођена сестра.

Али брзо наша домаћица одбацује осећај туге, сете, носталгије.

– Знате шта, ја не знам шта то значи кад неко каже да је пензионер. Шта? Престао је да живи, хода, ради нешто друго, има неки хоби? Ја нисам пензионер. И скоро ћу да напуним 80, а осећам се као да имам 30! Осим бора. Али шта ме брига!

И није је брига. Шмекер је Загорка, онај прави. Вулкан од идеја, енергије и среће. И лаф, и аниматор, и домаћин.

– Ја негујем гостољубље – изговара док отвара још једна врата својих двора, на кућици у којој је гостинска соба. У њој чивилук са окаченим стилским капутићима, које ова уметница сама прави и стилизује.

Сваки детаљ је „довучен“ са неког вашара, бувљака, пијаце… Старински сервис за кафу купљен у Мионици на вашару за 200 динара, уместо почетне цене од читавих 500, па кригле за пиво од Ромкиње на бувљаку, 50 динара комад…

– И тако масовно – шали се „трговкиња“, а нама уздах измамљује једна старинска пећ.

– Била је сва изанђала и у рупама – оштрим и осетљивим оком уметника примећује и објашњава Загорка пре постављеног питања. – Онда ју је стари мајстор из Мионице поправио, залемио, направио фиоку, али није хтео кинту, па сам изнад пећи написала и окачила да види свако ко овде уђе: „Моја велика захвалност мајстору Миодрагу Ђурђевићу зато што је оспособио овај украс куће”.

Толико је уложене енергије и среће у читаво имање. Чуваркуће око куће, камење сложено у полуапстрактни облик нилског коња, и за крај – атеље у којем настају Загоркине таписерије. На разбоју нас дочекује Свети Трифун.

– Наруџбина за винарију у комшилуку – објашњава уметница док се губимо у тој количини предивних ствари и не знамо шта пре да погледамо: торбе, иконе, огледало које је осмислила: дрвена шик-шајкача, украшена њеним потписом, какве и јесу оне од текстила које Загорка прави и продаје, међу којима је и ова на њеној глави са којом нас је дочекала. Њена шик-шајкача је стигла чак до Африке, до младожење полуцрнца, који је играо коло с њом на глави и био хит на сопственом весељу.

Радионица је препуна миомириса лаванде и другог биља, а почасно место заузима шкриња жеља. Запишете жељу, преклопите папир и ставите у шкрињу, а Загорка се моли за вас. Сваког јутра под липом. Пет жеља се већ остварило.

А ми јој, док одлазимо из њених двора, желимо да јој се испуне не пет него све жеље које пожели. Уз осмех који јој не спада с лица, Загорка маше и довикује:

– Полако, има времена, тек смо почели! Па, живот је пред нама!