Моја прича

Радмила Тонић (92): Ушла сам у десету деценију а остала дете у души

Суграђанка Радмила Тонић средином октобра закорачила је у десету деценију живота, али од песме и јоге не одустаје. Вежба четири пута недељно, пече ракију, шета и ужива у дружењу.

Једна од најистакнутијих и најативнијих представника четвртог животног доба Београда, Радмила Тонић (90), недавно нам је отворила врата свог дома, срца и душе и допустила нам да завиримо у њен шарени свет. Рођена је 1925. године у Зрењанину, а 14. октобра ове године у свом стану на Карабурми, у друштву рођака, пријатеља и комшија, уз клавир, песму и богату трпезу – храбро је закорачила у десету деценију живота.

Живахна Рада, како је сви зову, активан је инструктор јоге и својим полазницама часове држи у једној од соба у свом стану, уређених баш по мери за вежбање и душевни мир. Песма и музика део су њене душе, и док по стану обавља свакодневне послове – кува или сређује – увек певуши. Таленат је, како каже, наследила од оца.

Готово цео радни век провела је у Служби друштвеног књиговодства Палилуле (СДК), а више од деценије била је секретар Клуба Зрењанинаца у Београду који је окупљао око 300 чланова и имао свој лист који су уређивали чланови. Завршила је Државну трговачку академију, а Економски факултет који је потом уписала, нажалост није завршила, јер се у међувремену удала и живот је одвео на другу страну.

– Академију сам уписала јер је у то време било правило да су жене које су завршиле ту школу, радиле свега до своје 45. године, па сам тако хтела и ја – каже Радмила. – Ипак, у пензију сам отишла у 55. Док сам радила у СДК чула сам за јогу. Једног дана у нашу зграду ушетала је чувена Хелена Ребернишек и питала директора да ли запослене може да позове да вежбају с њом. Како сам одувек била спортиста, још као мала стално сам вежбала на струњачи, карикама – била сам прва која је пристала. Похађала сам часове јоге с њом чак 28 година. Кад сам се добро уходала, прекинула сам и почела и сама да подучавам жене, најчешће комшинице. Кроз моју кућу током деценија прошло је на десетине жена, а данас их је током недеље две до четири. Имала сам ту срећу да сам јогу вежбала и у Индији и Шри Ланки, 1979. године била сам тамо 18 дана и вежбала ашрам јогу са Хиндускињама. Било је то незаборавно искуство.

Група дама која је тада активно вежбала јогу, њих око 15, сваког викенда одлазиле су на излете – у бање и манастире широм Србије. Како каже Радмила, у аутобусу су певале, причале вицеве, смејале се, а у природи вежбале јогу.

Од првог часа јоге до данас прошло је готово 45 година, а Радмила и даље са својим јогинама, четири пута недељно, у периоду од једног часа, изводи асане и своје тело и ум држи активним. Често јој родбина замера, у страху да јој не позли.

– Кажу ми: „Добићеш излив крви у мозак!“ А ја се смејем, знам да нећу.

Наша саговорница каже да је сама, али јој недостаје супруг. Каже да су имали диван живот, пун љубави и разумевања. Али, не тугује и не жали за прошлим данима. И данас има диван и испуњен живот. Занимљиво – не да никоме да је зове баба. Не зато што не признаје године, напротив – поносно их носи, већ зато што се духом тако не осећа. А ни телом – додајемо ми. Деца је, како каже, обожавају. Као и све комшије из зграде које смо срели пред зградом и у улазу. За Радмилу само речи хвале, кажу – она им је мотив и највеселија комшиница, сви воле да је сретну, попричају, сврате на кафу.

– Свима увек кажем да шетају, сваког дана. Радите лагане вежбе, колико сте у могућности. Има сјајних вежби које нису напорне, учиниће вам добро, посаветујте се са својим лекарима. Певајте, ја певам од пете године! Дружите се, не будите сами. Нека вам кућа увек буде пуна људи, причајте вицеве, разговарајте – поручује нам енергична Рада.

Због јоге и даље хода

– Иначе сам ментално јака, оптимиста, увек се смејем, тако да ми јога у том смислу није донела нешто ново, али свакако ми прија. Мислим да због ње могу да ходам и без проблема обављам све свакодневне обавезе, иако ми је 90 – каже Радмила.

У песми је спас

– Обожавам да певам, да рецитујем, у души сам и даље дете. Напамет знам готово све песме из детињства. Тата је мени и мојој браћи и сестрама увек читао дивне песмице из дечје Политике. Свирала сам и хармонику, ето и даље је имам, ту иза фотеље – показује нам Рада. – Имам и даире, кастањете.

Нема деце, али су јој братанице и сестричине, као и њихова деца увек били близу. С њима је певала, плесала, дружила се. Чим устане, укључи радио, има и грамофон и велику колекцију плоча које обожава. Песме је држе младом.

Генетика

Незаобилазно питање било је и да ли је генетика умешала прсте у њену дуговечност, активан дух, добро здравље и ведрину.

– Моја рођена сестра је старија, има 91 годину. Готово сваког дана одем до ње и натерам је да шетамо. Њено здравље је, нажалост, лошије од мог, али има јаку вољу. Бака, очева мајка, умрла је у 105. години. Могуће је да има и генетике – каже бака Рада с омехом. – Мама ми је млада умрла од срца, имала је тек 58 година. И ја пијем лекове за срце, али хвала Богу, све је под контролом.

Гроцка и ракија

Кућа у Гроцкој коју је купила и уредила са супругом пре 50 година, њена је оаза. Од кад су је стигле озбиљније године, иде нешто ређе, али – кад год може. Рада пече ракију, а овогодишњом крушком понудила нас је током разговора.

– Сви ме терају да продам кућу, јер више не могу често да одлазим. Морам да променим три превоза, да понесем намирнице, ствари, а то ми је већ неколико година уназад постао приличан напор. Али, одем лети увек, некад сам остајала три месеца, сада мање, али и даље зовем друштво и печем ракију. Имам много воћа, не могу да га поједем и жао ми је да бацам. Имам шљиве, вишње, крушке… Лето је било врело, па је крушка добро родила, пуна три стабла. Успела сам да испечем шест литара ракије. Довољно, за госте и посебне прилике. Имам и поврћа, много сам радила у башти, сама копала, садила и брала.

90. рођендан

– Сестричина је донела синтисајзер па је свирала, ја певала, а мојих 17 гостију уживало. Увек сам правила славља за рођендане, следеће године доћи ћете и ви. Гозбу сам спремила сама, грдила ме породица, али ја волим, није ми тешко. Било је свега. Од пихтија, руске и разних других салата, преко гулаша… И наравно, ракије – моји госте воле медовину, кад помешам ракију и мед – каже с осмехом наша саговорница.

Рада једе све

– Заиста немам неки посебан режим исхране, једем све. Волим да направим штапиће са сусамом, па ујутру и увече поједем неколико с јогуртом. За ручак увек имам чорбу, највише волим ону од парадајза. Волим грашак, правим ђувеч, пиринач, кромпир, а од меса највише пилетину и ћуретину.

Срећно и богато детињство

Радмилина породица, како нам је испричала, била је добростојећа. Живели су у Новом Милошеву и мама је из Меленаца понела велики мираз. Имали су две куће, млин, ваљаоницу сукна, коње и слуге. Кад јој је било седам година, преселили су се у Зрењанин где је њен отац отворио брашнару. У средњој школи је матурирала тек 1945, цела њена генерација била је заустављена ратом. Све време окупације с родитељима и четворо браће и сестара живела је у Зрењанину и ишла у школу. Живот је, годинама после, одвео у Београд где се удала, запослила и – остала.

Пише Ивана Лабовић, фотографије Ивана Тодоровић