Друштво и ми У жижи

Радост и друге приче о исплати пензија на кућну адресу

Популарни Прока већ 20 година разноси пензије по центру Београда, а народ га толико воли да није доживео да буде гладан, мокар или да му је хладно. Зато он њима носи ванилице, вести из комшилука и прави им друштво.

На терену ми се никад није догодило да ми је хладно, да су ми мокре ноге или да сам гладан. Чак нисам попио ниједну кафу сам.

Овако поштар Никола Прокопијевић описује за Пензију како проводи дан на радноме месту. Популарни Прока већ 20 година дели пензије на кућне адресе у центру Београда. Kад на ред дођу исплате пензија на кућне адресе, старији грађани Проки зими нуде топли џемпер, по киши га прво питају да ли су му мокре ноге, а лети га моле да седне док се не освежи.

Општина Стари град је међу најстаријима у Београду, а састав суграђана је специфичан с обзиром на то да се строги центар третира као елитни део града.

– Неколико година после одласку у пензију сви људи почињу да личе. Занатлије, наставници, ратни хероји, писци, филмске звезде, домаћице… Исте су им потребе, исте жеље, никуд не журе, а ни паре им нису потребне колико нама млађима. Не значи им ништа ни добар телефон, није им потребна ни нова гардероба. Прва ствар коју сви ураде кад добију пензију јесте да оду до апотеке, потом се најчешће часте готовом храном. И тад мене питају где је најбоља бечка шницла или какав је нови фаст-фуд у крају – објашњава Прокопијевић.

Без обзира на то што, како каже омиљени поштар, пензионери имају паметне телефоне, користе вибер и скајп (како би се чули с децом и унуцима), неке ствари су остале исте.

– Приметим да је на столу опран миље и обавезно ме чекају ванилице и кафа. Једна старија госпођа више не може да меси. Од тада, ја њој доносим ванилице. Пет пекара сам обишао док нисам нашао оне које највише личе на њене. Kад исплаћујем пензије на кућну адресу, наједем се и штрудли, а и не могу толико да одбијам ни сок ни кафу. Наш познати глумац Власта Велисављевић је једном инсистирао да попијемо сок. Kад више нисам могао пристојно да га одбијам, питао сам зашто је запео. „Па радио сам неку рекламу за сокове, дали су ми картоне сокова – ко ће то да попије?” Смејао се Власта – присећа се Прока.

Нема стана од Трга Николе Пашића до Бајлонијеве пијаце па даље до Kалемегдана у који поштар Прока није ушао. Дани у којима се исплаћују пензије нису им омиљени само због прихода. То је време кад многи старији Београђани имају прилику да с неким поразговарају.

– Много пензионера живи само. Са задовољством се код сваког задржим да им испричам шта има ново у крају, који су нови и како су они стари станари. Њима то много значи, а ја то доживљавам као суштински део свог посла. Поред свих банкомата и онлајн плаћања, ово је последњи траг међуљудских односа у овом послу – искрен је Никола.

Његова поштарска торба је нова, платнена, водоотпорна, с анатомским каишем. Иако је млад, више воли старе кожне торбе, за које каже да никад нису пуцале, да су бивале све лакше што су старије (кожа се тањи) и да су им каишеви били поузданији.

Осим пензија, сениори и даље више воле честитке и писма од СМС порука и мејлова. Али Прока је први који сазна и оне најгоре вести.

– Kад ме у пошти сачекају телеграми, с тремом погледам адресу, па име. Потом и звоним на позната врата, али непознати људи их отварају. На то се никад нећу навићи. Много тога заборављам, али људе памтим заувек – завршава Прока.

E-Stock Agency/Катарина Цвијовић