Поглед испод веђа

Раскорак

Често чујемо како се млади жале на родитеље. Више их не разумеју. Свакодневно се свађају. Заостали су, не схватају потребе данашњег времена. Не могу више, а не могу ни да побегну од куће, кукају на сав глас

У пубертету се многи тинејџери сукобљавају с родитељима, браћом, сестрама, ма целом фамилијом, комшијама, другарима, учитељима, тренерима и осталим ауторитетима. Уверени су да никоме није тако тешко као њима, убеђени да баш они имају најгоре родитеље на свету. И то је најнормалнија фаза одрастања, која код неких траје краће, а код неких подуже. Прави проблем настаје ако родитељи верују да је њихово дете најгоре. Неваспитано, непристојно, дрско, кратког фитиља, који се запали и на најмању примедбу, а глуво и слепо за аргументе. И колико год се они трудили, по сто пута понављали исто, ситуација никако да се побољша. Напротив, постаје све тежа. У тој фази живота, никоме није лако. Ни одраслима ни онима који ће тек да одрасту.

Одрасли би тада требало да искажу своје васпитне способности. Дете није нужно безобразно и неваспитано, мада има и тога, чак много. Дете је у ствари на мукама, у раскораку. Једном ногом још у детињству, а друга се испружила ка свету одраслих.

Шта је ту посао родитеља? Свакако да помогну да детињу ногу приближе оној другој, јер тек кад више не буду у раскораку, могу да крену напред. Тај пут није нимало лак, препреке су бројне, а њихово савладавање подразумева одређене ризике и изазове с којима се треба суочити.

Преузимање улоге одраслог подразумева способност и спремност да се научи како да се функционише као одрасла особа. Кад крену тим путем, полако ће почети да примећују да родитељи нису само стара гунђала, зановетала и давежи. Већ да су добронамерни и да се својски труде да схвате потребе данашњег времена.

Деца су уверена да имају најгоре родитеље на свету, не ваља кад родитељи то мисле.

Соња Лапатанов