Поглед испод веђа

Рашомон

Појам рашомон настао је по истоименом култном филму славног јапанског редитеља Акире Куросаве, снимљеном 1950. године по новели Рјуносуке Акутагаве, а односи се на заплетен случај о коме постоји неколико противречних, али подједнако уверљивих верзија.

У новели и филму више ликова приповеда исти догађај на свој начин. Реч је о различитом, често супротстављеном гледишту сведока, који су сваки по својој истини доживели злочин у средњовековном Јапану. У сижеу, мушкарац у шуми следи жену коју напада разбојник. Када се разбојништво открије, жена жртва, нападач и сведок, свако посебно, причају своју верзију догађаја, односно како је ко видео и доживео догађај. Занимљиво је да свака верзија звучи уверљиво, а увек су криви они други.

Не без разлога, филмско остварење „Рашомон“ и ремек-дело редитеља Куросаве јесте есеј о немогућности спознаје истине. Нешто што су чули или видели, људи намерно могу да интерпретирају на свој начин. То је слика о нама – да када у жељи да помогнемо улепшавамо ствари, или злурадо у негативном контексту искривљујемо виђено, заборављајући чињенице да између гледати и видети, те слушати и чути постоји велика разлика.

Када више људи гледа исти призор, а сви имају добар вид и перцепцију и притом верују да су објективни проматрачи, они ипак не виде исто. Не смемо да пренебрегнемо да на наше опажање, свуда око нас, утичу и одређени психички елементи, наши ставови, очекивања и жеље, наше тренутно расположење, морални принципи… Из тих разлога нема смисла да другу особу убеђујемо како сигурно греши када тврди да је нешто видела или чула другачије од нас, јер исто тако другоме може да се учини да мора да нас разувери јер, по његовом суду, ми грешимо. Сви обично мислимо да би онај други морао да буде пажљивији при слушању и гледању, јер ће тада његов исказ бити сличнији нашем. Оно што никако не бисмо смели да заборавимо јесте да у све у шта гледамо и слушамо утискујемо део себе а да тога безмало нисмо ни свесни! А сви смо, на срећу или нажалост, толико различити.