С(убјективно) О(бјективно)

С вером у бољу будућност

Душка Врховац

Као што ми је у раној гимназијској младости добар пријатељ, увек на услузи када затреба, био Вујаклија, цењени и чувени лексикон страних речи и израза који сам раније једанпут већ помињала, сада, у овим зрелим годинама трећедобног пубертета, мој добар пријатељ, увек ту за мене, млађи Вујаклијин брат је Вукајлија, речник сленга, илити речник са смислом за хумор.

Њему се обраћам и данас, у овом сивом и помало претећем летњем дану који једнако мирише на липањ у Београду и на неочекивану јесењу кишу, да ми помогне да и у овом тексту обрнем неку ведрију тему, тему која наноси осмех на лице и разгони тмурне мисли о поразној свакодневици коју поштен човек, нажалост, више не може избећи ни уз помоћ свих белих и црних магова, вила, чаробњака и исцелитеља који су увелико запосели масовно цењену и погубну најтиражнију и најчитанију српску штампу и друге медије.

Бирам питање којим су ме ових дана, више пута и на разним местима, пресретали улични анкетари који нас више не салећу само у дане избора и неких промотивних акција свега и свачега непотребног, већ чак и кад неко у скупштини лане, пљуне или на неки други начин насрне на „ближњег свог“, или пак предложи још један несувисли закон како бисмо се коначно мирно могли изгубити у нарастајућој шуми тих закаснелих и залуђујућих прописа, која гарантовано обезбеђује још веће безакоње од овог у коме се још некако сналазимо.

То питање гласи исто на Теразијама, које ме све чешће, због саобраћајне гужве, подсећају на легендарног Јована Буља, „најбољег дасу после Елвиса Прислија“, како су га звали енглески хипици који су у његово време посећивали Београд, престоницу тада у свету чувене, а сада непостојеће земље Југославије, на Славији, сада познатој по контроверзној јединственој музичкој фонтани, на Тргу републике где се клинци још увек окупљају „код коња“ уместо „код кнеза“, и на сваком другом месту које навалентни анкетари запоседају: Чему се надате, верујете ли у бољу будућност?“

Кад ме пресрео први анкетар, вешто сам га заобишла и као у журби промрмљала „мани ме се“, а, у ствари, села сам у први кафић да потражим помоћ пријатеља, да се мало припремим за тако важан одговор, да приупитам о томе ако не некога образованијег, онда барем свог оданог консултанта Вукајлију. Срећом, нисам морала да идем кући као некад, кад је главни консултант био Вујаклија, па да се носим с том дебелом и прилично тешком књижурином, већ само извадих ово паметно телефонче, ни мање ни више него Samsung Galaxy J5 (2016), и укуцах: Вукајлија, боља будућност, дефиниција. Паметан, нема збора, мој Самсунг Галакси одмах избаци Вукајлијину дефиницију: боља будућност је „кад одеш на организовану шљаку у иностранство у нади да ћеш да зарадиш нешто, па ипак опет цимаш да ти од куће шаљу новац јер си завршио као Србин у домаћем предузећу“.

Паметан телефон, паметан одговор, помислим, али црв сумње не престаје да ради у мом малом мозгу и осећам негде да сам ја вероватно још увек помало глупа за тако паметне одговоре, и да ћу ипак морати да и сама мало размислим, да запослим и велики мозак, који се све више повлачи пред малим, као што се и у другим областима свих органа, личних, колективних, државних, велики ревносно повлаче пред малима толико често да је то постало сасвим нормална, такорећи природна појава. По природи, као што вам је познато, оптимистични песимиста, одмахнух руком Вукајлијиној дефиницији и сетих се да, као што цвет ниче испод прљавштине и мора да се бори против гравитације у мраку пре него што избије и отвори се према сунцу, тако се вероватно и већина нас осећа, као да смо у тами и да је све око нас мутно, али упорно и неодустајно настављамо да се пробијамо ка светлости чекајући право време да процветамо.

И одговор на анкетарско питање, ево, сам се намеће: вера у бољу будућност нам је неуништива, нисмо се ми још уморили од чекања да свет постане добар-бољи, леп-лепши и љубазан-љубазнији. Та постојана вера чини да преживимо чак и када нас помало презиру и Исток и Запад, јер ми смо једноставно такви, другачији од целог света, и јединствени, уплашени и храбри, заостали и напредни, и схватили смо општу поруку глобалног света, не знам више када и од кога је тачно стигла, али је врло лековита и залаже се за опште вредности: ум и срце су као падобран и користе само кад их отворимо. Тако некако.