Из Вањиног пера Колумне

Сам свој председник

У Србији се свако разуме у фудбал и у политику и сваки мушкарац сматра, а све чешће и жене, да би могао да буде селектор фудбалске репрезентације и председник државе. Ако би то закон дозволио, спојио би обе функције. Ако то не би било изводљиво, једну би доделио некоме коме верује. Остала би у кругу породице. Под условом да то не буде супруга – њој су поверени много озбиљнији послови од којих зависи живот породице.

Кад крене предизборна трка, све се узбурка, па о изборима причају и они који се куну да их политика не интересује. Али, и то је политика. Не учествовати у политичком животу земље у којој живиш јасан је политички став, који углавном изражава незадовољство.

У свету могу бирачи да буду незаинтересовани јер то су уређене државе, закон се поштује, па политичари и да желе, не могу да врдају и узурпирају власт.

У неким озбиљним државама постоје и новчане казне ако се не изађе на изборе без ваљаног разлога. Као у школи, када тата и мама пишу оправдање учитељици. Ипак, постоји разлика: код нас сви знају да тата и мама углавном лажу, а тамо чика доктор губи посао ако изда лажно оправдање.

Причам и ја са вршњацима о кандидатима и слушам шта говоре – демократски. Има чудесних предлога, нису за новине, али јесу за кафану. У тим предлозима лако је открити да свако трпа део своје личности у изглед идеалног кандидата. Мислио сам да сам оперисан од те бољке док нисам сео за компјутер и почео да убацујем у њега особине будућег председника. Изабрао сам одговарајући програм и нестрпљиво ишчекивао до каквог ће решења доћи мој рачунар свезналица.

Морам признати да сам био узбуђен, јер није мала ствар бирати на научној основи председника државе. Компјутер је крчкао задате податке, екраном су пролетале слике, имена, презимена, а затим се слика умирила.

На екрану је био мој лик и моје име. Пожелео сам да пољубим рачунар, да га похвалим што препознаје праве вредности, али ме прекинула порука на екрану: „Срам те било. Па ти ни у својој кући ниси председник“.

Вања Булић

Зашто пишем за Пензију? Да бих доказао себи и другима да још увек нисам за пензију!

Ова колумна ми даје неограничену слободу да из угла мудрих година говорим о стварима о којима нисам могао да пишем док сам се залудјивао мишљу да новинарством могу да променим свет.

Догодило се нешто што нисам очекивао: променио сам себе, па са задоовољством очекујем наредни број да бих написао нешто полушаљиво, што се на крају испостави да је, надам се да и други тако доживљавају, лепа сатирична прича.