Из душе сељачког сина

Само нас народ може одбранити од ГМО

Ако после 74 дана НАТО агресије занемаримо једнократне „дарове Данајаца“ – 50.000 тона сојине сачме од америчке ГМ соје (2000), коју су нам утрапили преко тадашњих агролидера Г-17 (Ивана Дулић Марковић и Саша Витошевић – тадашњи савезни министар пољопривреде а данас један од два највећа произвођача органских производа!), економска колонизација новоосамостаљених држава – укључујући и самопроглашено Косово* (са звездицом) и другим атрибутима будуће државности уз „поданичку сагласност“ готово свих српских постоктобарских режима, а по Бриселском споразуму (чији је анаграм: Узели Србима Српско), наши произвођачи и потрошачи хране стално су под притиском ГМ компанија, увозничког и тајкунског лобија и њихових политичких егзекутора у Србији.

У каснијем периоду једини светли тренутак политичког и економског отпора Србије моћној ГМ компанији Монсанто и америчкој администрацији било је доношење Закона о ГМО (2009), који је, захваљујући притиску тада моћне опозиционе СРС (у чијим редовима је био и Александар Вучић), нашу земљу сврстао у три државе у свету у којима су забрањени и увоз, и узгој, и прерада и промет ГМО и производа од ГМО – изузимајући увоз ГМО за научна истраживања у контролисаним условима и медицинских лекова на бази ГМО. Можда је и због тога тадашњи министар пољопривреде др Саша Драгин, као неуспешни предлагач значајно другачијег садржаја Закона о ГМО (у корист ГМО), и доживео политичко–судску аферу чији се епилог још не назире.

Од чланова Националног савета за биолошку сигурност – формираног по Закону о ГМО (2009), било је покушаја да се, уз препознатљиву логистичку подршку највиших државних функционера, изврше промене Закона о ГМО, посебно с јавним лобирањем сталног потпредседника свих влада и вишекратног министра трговине, туризма и телекомуникација Расима Љајића да „то морамо да учинимо због приступања Светској трговинској организацији“. Студенти који су, пре транзиционе ере куповине диплома, полагали предмет Тржиште знају да је ФНР Југославија била супотписник Споразума о царинама и трговини (GATT) – који је 1995. године трансформисан у СТО с аутоматским продужењем чланског статуса у новоформираној наднационалној организацији за глобални надзор и либерализацију светског тржишта. Међутим, СР Југославија је тада била под тзв. економским санкцијама Савета Безбедности ОУН и није могла аутоматски да продужи статус члана у СТО.

Нешто пре појаве првог броја часописа Пензија, и посебно од када се бивши председник Републике Борис Тадић на предизборној конвенцији непосредно пред изгубљене друге изборе 2012. (лепа симболика!) офирао као ГМО лобиста у Србији залажући се за „нове генетске модалитете у производњи хране, да храна буде јефтина“ за робовски омаловажене раднике и економски опљачкане пензионере и запослене у државним органима (али не и у парадржавним агенцијама!) у колонизираној Србији, задојен поруком Светог Великомученика цара Лазара „Није важно против колике силе се бориш, већ коју Светињу браниш“, покренуо сам кампању да се не мења Закон о ГМО (2009) који забрањује увоз, гајење, прераду и промет ГМО и производа од ГМО.

По сугестији колегинице из ЕУ да нипошто не крећем „од врха надоле“ (јер су политичке врхушке и код њих корумпиране, а камоли код вас у транзиционим земљама), послушао сам тај драгоцени савет, написао текст Декларације, са две народу прихватљиве поруке: почетном – Ми не желимо ГМО на нашој територији! и завршном – Оставимо земљу наших предака нашој деци без ГМО!, одржао преко 150 предавања широм Србије.

Друга фаза активности била је лобирање у локалним самоуправама да скупштине градова и општина усвоје Декларацију о ГМО. Насупрот увреженом српској заблуди да „нико не може бити први у свом селу“, успео сам да придобијем руководство Скупштине (родног) града Чачка да уврсти мој предлог Декларације о ГМО у дневни ред седнице одржане 30. јануара 2013. године, на којој су, после мог кратког уводног излагања, сви председници одборничких група и одборници једногласно усвојили предложену Декларацију! Био је то историјски и преломан тренутак за СРБИЈУ БЕЗ ГМО.

У наредним данима текст Декларације, поред градова и општина у Моравичком и другим окрузима, усвојиле су и три националне организације: Савез пчеларских организација Србије, Друштво српских домаћина и Савез пољопривредних инжењера и техничара Србије. Затим су и Зелени Србије припремили текст друге Декларације о ГМО која је такође усвајана по општинама и градовима. Закључно са 20. децембром 2016, кад су текст моје Декларације о ГМО по други пут разматрали и, уз моје додатно образложење да „ГМО није у складу с HALAL стандардима квалитета хране“, такође једногласно усвојили и одборници Скупштине општине Сјеница, Србија је постала једина држава у свету у којој су легитимни органи локалних самоуправа једногласно усвојили Декларацију о ГМО у 135 или 80% од укупно 169 општина и градова у Србији (без података за АП КиМ).

 

У међувремену, приликом излагања експозеа, Александар Вучић је реаговао на моје протестно стајање између посланичких клупа с краватом на којој је писало „Say NO to GMO“, и пред милионским гледалиштем изрекао следеће апсолутно неистините коментаре, заступајући недвосмислено интересе ГМ компанија у Србији: „Знате ли ви шта је то чери парадајз?Модификација гена једне одвратне животиње и једне биљке, и то сад једемо и уживамо у томе и причамо како једемо генетски немодификовану храну и много смо паметни. Сада ми реците – ко од вас није јео?“ (9.8.2016) и: „То је мутација рибе лист, ја сам мислио да је од једне друге рибе, зато нисам хтео да говорим, и парадајза… И то се појавило 1994. године први пут на америчком тржишту и први пут је признато на такав начин, тако да никакав лапсус нисам направио, нити сам било какву глупост изговорио…“ (11.8.2016).

Отуда је и очекивана вест да су министар пољопривреде Бранислав Недимовић и председник Владе Александар Вучић „утврдили стратегију“ да се, поред већ постојећег Националног савета за биолошку сигурност (у коме седе генетичари!) формираног по Закону о ГМО (2009), оформи и Стручни савет за безбедност хране (у коме нема ниједног генетичара!) који треба „научно“ да утврди да ли је храна од ГМО штетна или није, и да на основу њиховог става Србија дозволи увоз и промет ГМО и производа од ГМО – а међу њима нема ниједног члана који је радио на истраживањима утицаја исхране животиња или људи с ГМО или производима од ГМО!

Очигледно је да политичари који не уважавају једногласне ставове легитимних државних органа – локалних самоуправа, нису демократски кредибилни за народно уважавање.

Уколико Влади и Народној скупштини Србије није довољно што су сви одборници једногласно у скупштинама 135 општина и градова или 80% од 169 општина и градова у Србији усвојили Декларацију о ГМО – нек распишу РЕФЕРЕНДУМ с питањем грађанима: „Да ли сте ЗА или ПРОТИВ увоза, гајења, прераде и промета ГМО и производа од ГМО на територији Републике Србије?“