С(убјективно) О(бјективно)

Самовољни кројачи твоје судбине

Мало је оних који размишљају о томе колики поклон им дарујете проводећи време са њима, иако је баш време једина ствар коју вам никада нико не може вратити, јер је време поклоњени део живота. А ти, грађанине, држављанине, гласачу, порески обвезниче, родитељу, радниче, са и без посла, ти се више и не питаш шта то беше Твој живот.

Ти си одавно упао у замку, у круг из којег не знаш да изађеш, и ћутиш. Парадоксално или не, али најчешће изговорена реченица наших врлих савременика свих узраста и занимања, не само у Србији већ и шире (sic!), гласи: немам времена или, у мало службенијој варијанти, заузет сам.

Сви су веома заузети (very busy), запослени и незапослени, пензионери, студенти, ђаци, па и деца из вртића. Сви некуда журе чак и када сатима седе не знајући шта би са собом. Релативност свега видљивог и невидљивог одавно је прешишала Ајнштајнову теорију. И нико се више ничему не чуди, чак ни деца с претешким торбама на нејаким леђима – у име државе – и претераних амбиција – у име родитељске љубави. Журимо сви заједно, све мање се осврћући једни на друге и све мање мислећи куда смо се то запутили. Истина је да одувек “све тече и све се мења”, али нико под тим није подразумевао ово у шта се то претворило.

Ту су претркачи из партије у странку или из странке у партију још најбенигнија ствар. Баш их брига, сада су ту, сада тамо. Али, шта у тој толикој релативности да радиш ти: држављанине, гласачу, порески обвезниче, родитељу, ти, пензионеру који све разумеш, па чак и то да је нормално да ти се у име општег опоравка земље смањи пензија од које ионако не можеш ни да се пристојно храниш? Шта да радиш ти коме се све што значи живот кроји по туђој мери и по туђој вољи, као да тај једини, непоновљиви, ненадокнадиви живот и није баш твој, већ је више прилика некима другима да покажу шта они могу и хоће од њега да направе.

Зар ти, законски власник тог свог јединог животића, можеш само слуђено и у неверици да обилазиш њихова врата, шалтере, пријавнице, у новије време да користиш и електронску могућност обраћања тим самовољним кројачима твоје судбине? Најчешће ти кажу: Дођите други пут, видећемо, стрпите се, нисте једини с проблемом и низ других бесмислених реченица. Ти, наравно, и даље покушаваш да останеш  “на свом нивоу” и да би се утешио одлазиш кући, да тамо у принудном тиховању нађеш оправдање за све што те сналази. И тако сведен на “њихову” меру, ти се своје мере више и не сећаш.

Предуго жељан свежине, дубоког природног дисања, духовног плаветнила, раширених руку и ведрих погледа и не примећујеш више колико је ваздух устајао, ствари натруле, темељи подривени, а ти и твој живот неважни било коме осим теби самом. Узимаш оловку и подвачиш неке грозно прозне стихове: Ни мала ни велика/ ни небеска ни земаљска/ између неба и земље/ разапета и расточена/ –  не дај се, Србијо! Наравно да притом однекуд допиру једва разумљиве речи које још увек делују на тебе попут бенседина: После кише, долази сунце…