Из Вањиног пера Колумне

Слатки укус химне

Моја супруга и ја стално се надмудрујемо у тврдњама ко је више допринео да наша деца буду одлични спортисти, а то значи и добри људи. Ја набрајам године проведене у одбојци, па прерачунавам у сате време које сам проводио на тренинзима својих синова, сате и сате разговора после одиграних утакмица… А тек време проведено у разговорима кад су постали тренери и кад сам се трудио да им објасним како и зашто крај терена мора да се угуши импулсивност и надвлада стрпљење и мирноћа.

– Лако им је да данас буду успешни кад су од мене научили шта је спорт. Сети се само Грчке – завршава она сваку дискусију о тој теми.

Тог лета, а била је 1998. година, били смо у Потидеи, у Грчкој, која је била домаћин Светског првенства у кошарци. Наши су победили Грке у групи, а потом и у полуфиналу. Због та два пораза, на сваком кораку се осећала нетрпељивост према гостима из Србије. У финалу смо играли с Русима. Поносно сам с породицом отишао у један кафић, у коме је газда ставио телевизор на астал.

Моја три сина су непрестано скакала кад би наши постигли кош, а сви остали, тако ми се чинило, навијали су за Русе. Грци су још увек били увређени због двоструког пораза и одједном су постали русофили. Почели су да гунђају што моји клинци прослављају сваки поен, па сам, помало уплашен, опоменуо децу и забранио им да се наглас радују. Имао сам утисак да смо нас четворица и моја супруга једини Срби у кафићу и да не би имао ко да нас брани ако избије нека гужва.

Победили смо Русе. У кафићу је настао мук, а келнер је искључио телевизор.

– Који је резултат? – питала је моја супруга загледана у пену од пива.

– Освојили смо Светско првенство! – рекао сам кроз зубе.

– А зашто је ова будала искључила телевизор?! – питала је зачуђено, устала и стала поред телевизора.

Показивао сам јој руком да седне, уплашен због мрких погледа, иначе доброћудних Грка, који су тада волели Југословене, али нису волели да губе.

– Just a second, југословенска химна! – рекла је моја супруга, укључила телевизор и стала мирно.

Одједном, почели су да устају моји земљаци, који су до тог тренутка ћутали…

А моји клинци су тада научили најважнију лекцију не само из спорта: ако не поштујеш себе, ни други те неће поштовати.